У разломљеним формама

Подгорица – У завршници 38. ФИАТ-а (Фестивала интернационалног алтернативног театра), на сцени Црногорског народног позоришта, публика је имала прилике да види две врло провокативне представе, на плану значења, као и форме. Литванска компанија Артураса Ареиме, која је прошле године на овом фестивалу изазвала јак утисак са представом „Под ледом”, сликовитим одразом ђубришта наше цивилизације, овај пут је одиграла комад Роланда Шимелпфенинга „За бољи свет”. Полазећи од текста који тематизује доба кошмара, кроз приказ судбина неколико ратника који се боре у апстрактном рату који не разумеју, заглављени у џунгли, без одговарајућих услова за живот, Ареима ствара вишезначни, мултимедијски сценски свет. Чини га пажљиво осмишљени, слојевити преплет филма и живе игре, комбинација драмског, музичког, плесног театра, као и перформанса.

Филмским језиком се исписују фрагментарне приповести о људима заробљеним у рату, дубински поетизоване драме дављеника који се копрцају у околностима изнурујућих криза, у мочвари исцрпљених залиха здраве воде, ваздуха, хране, али и оружја. Паралелно са пројекцијама, шест глумаца на сцени игра одблеске наратива на платну, драмске, пантомимске, музичке, као и плесне одсјаје криза, у свету и у унутрашњем бићу. Ови призори су визуелно несвакидашње промишљени, подстицајно асоцијативни и симболички, а одвија се више истовремених токова; од припреме хране у позадини, натуралистички остварене, уз штипајуће мирисе запршке, преко сировог „цепања” електричне гитаре која ствара узнемирујући, кошмарни ефекат, немих и изражајних призора ликова који седе у низу заштићени гас маскама, ефектног, ритуалног плеса који покреће заглушујућа електронска музика, до симболички продорних слика које евоцирају библијске приповести о снази вере.

Овај сложени сценски свет у стилско-формалном погледу подсећа на пионире мултимедијалног позоришта, као и уметности перформанса, радове Вустер групе, компаније „Форцед ентертејнмент” Јана Фабра. На значењском плану, неспутани Литванци узбудљиво развијају орвеловско-хакслијевске пројекције дистопија, друштава где се свест доследно отупљује, где људи постају обезљуђени, шупљи зомбији, умртвљени преплављујућим страховима. Но, јунаци Ареимове представе не прихватају поразе, не престају да траже хуманизам, као и рецепте за избављење, кроз неодустајање од себе и од других, од љубави и заједништва, као и од чувања природе.

Такмичарски програм ФИАТ-а је завршен чудноватом продукцијом Црногорског народног позоришта „Ујка Вања”, деликатно разгранатом деконструкцијом Чеховљеве драме, искорачујућом за репертоар овог националног театра, у режији истински талентованог Мирка Радоњића који је своју поетику градио на независној сцени. Овај дубински фрагментаран и постдрамски, жанровски и идејно слојевит „Ујка Вања” има отворену форму, визуелно и музички снажну, сензуалну и маштовиту, као и литванска представа.

Поред ликова, спретни и експерименту посвећени глумци, Александар Гавранић, Јелица Вукчевић, Ања Мисовић, Тихана Ћулафић, Павле Прелевић, Иван Безмаревић, Илија Гајевић и Јелена Лабан, на стилизовано утврђеној сцени, брехтовски узимају и улоге наратора, тумача Чеховљевог дела, његових очигледних, као и скривених значења, и пукотина, за којима се трага на пољу речи, али и неизреченог, интуитивног смисла. Обучени су у шаролику, трешерску и шљокичасту одећу која између осталог подсећа на естетику Франка Касторфа, а та асоцијација ће се потврдити касније, са врло касторфовским завршетком представе, када Серебрјаков и Јелена Андрејевна одлазе у правом црвеном фићи, праћени пресентименталном ретро песмом „Два галеба бела”, и видео-преносом радње у унутрашњости аута, коју гледалац без тог преноса не би детаљно видео (костим Лина Лековић, сценографија Андреја Рондовић).

Као и ранија Радоњићева представа, успешна „Ана Карењина”, и ова врца од радости игре, од чистог уживања у тражењу и налажењу аутентичних отелотворења Чеховљевих идеја, у савременом црногорском контексту. У том смислу, радња обилује локалним референцама, на пример професор Серебрјаков, претенциозни теоретичар драме који млати празну сламу, опсесивно жели да добије престижну Тринаестојулску награду, што изазива и бурне комичке реакције гледалаца. Уопштено посматрано, комичност је битно присутна у овој представи, због њене отворености, која подразумева слободну игру са Чеховљевим мотивима, као и због јаке (ауто)ироније која ломи елитизам, усиљеност и лажност. То би вероватно обрадовало писца, заиста често незадовољног тумачењима његових драма, што се у овој представи и прецизно цитира, у процесу несвакидашње разигране потраге за разумевањем овог поетског комада о ношењу са истинама о испуштеним животима.