Понављачи историје

Када је 1908. године аустроугарском анексијом Босне и Херцеговине избила тзв. анексиона криза, свет се нашао пред вратима рата.

Криза је почела неочекивано – Аустроугарска је на основу одлуке Берлинског конгреса 1878. године ушла у Босну и Херцеговину како би успоставила „ред и мир”, али су обе провинције формално остале саставни део турске царевине. Аустроугарски министар спољних послова гроф Ерентал, међутим, 6. октобра 1908. објављује анексију Босне и Херцеговине. Европа је била затечена; тај корак је значио отворено изазивање Русије, Србије и Турске. Русија је почела да мобилише војску, а Турска је уложила оштре протесте. Ерентал је турско незадовољство ублажио плаћањем новчане одштете.

Председник владе Краљевине Србије Никола Пашић путује у Петроград како би придобио Русију у одбрани српских интереса. Међународна криза настала због аустроугарске анексије Босне и Херцеговине трајала је кратко. Аустроугарску подржава Немачка, а Русија се повлачи. Конференција у режији главних европских сила приморава Србију да призна анексију као „готов чин”. Усамљена, тадашња српска влада није имала избора; Србија се окреће Косову, а криза због анексије Босне оставља дубоке трагове. Шест година касније, после атентата на престолонаследника Фердинанда у Сарајеву, избија Први светски рат.

Онај ко из историје ништа не научи осуђен је да је понавља. Историјске прилике никада нису сасвим исте, али и 100 година касније, поуке анексионе кризе нису безначајне за наш свет. Данас су анексије и окупације, дабоме, неприхватљиве. То не значи да оне не постоје; промењена је само терминологија. Анексије се данас прерушавају у „осамостаљења”, а окупације у „ослобођења”.

Да би све било замршеније, међу осамостаљењима има аутентичних, правих осамостаљења, мада се под истим термином крију и међународно забрањена отцепљења националних мањина. Збрка у теорији а посебно на терену могла је бити спречена дипломатијом, да читав систем Уједињених нација није већ годинама исмеван као непотребан, а уместо тога глорификована употреба силе.

Срећом, свет све тешње повезују процеси глобализације, па огромни еколошки, привредни и финансијски проблеми присиљавају све државе света да трагају за универзално прихватљивим, заједничким решењима. И српска дипломатија се узда у превагу разума и правде која неће правити разлике између великих и малих, јаких и слабих, стога се дипломатским вештинама бори за очување интегритета државе. Тражити саветодавно мишљење Међународног суда правде је прави пут. А шта ако правда, онако слепа, на том путу наиђе на непремостиве препреке? Ако Међународни суд правде потврди да је независност Косова проглашена незаконито – какве су стварне шансе да већ проглашена независност буде поништена?

Они који једини излаз за решење косовског чвора виде у Међународном суду правде често сметну с ума да међународни судови не функционишу у истом окружењу као државни судови. Међународни судови нису једини, неприкосновени арбитар, немају палицу којом могу да махну и ствари поставе на своје место. Немају моћ, ни силу која може да спроведе њихове одлуке или препоруке у пракси. Многе пресуде међународних судова никада нису прешле из речи у дела јер реализација, заправо, уопште не зависи од њих.

Косовски пример највећи број држава у свету сматра кршењем важећих правила, што није одвратило један број држава од одлуке да Косово призна. Додуше, изостали су „таласи” масовнијих признања, на које је Вашингтон рачунао. Али шта ако тај пример отцепљења дела признате државе и због наједном подударних интереса великих сила – напрасно постане камен међаш неповратног процеса који ће изменити правила према којима је последњих деценија функционисао наш свет? Докле мора онај ко је у данашњем свету територијално оштећен да се држи правила која други не поштују, и истрајава на свом путу?

Проглашење независности Косова није довело до смањења тензија на Балкану, напротив – довело је свет пред нову прекретницу. Тврдње неких земаља Запада да је ту „крај приче” поништене су новом „анексионом кризом” проузрокованом осамостаљењем Јужне Осетије и Абхазије. Повратак поштовању до 17. фебруара важећег међународног права могао би да помогне свету да се врати у шине договорног решавања спорова. Уколико се то не деси – онда сазрева време да размишљамо о резервним сценаријима.

У првом реду треба одговорити на питање: да ли и под којим условима признати нову „реалност” на Косову? И: на који начин превага права на самоопредељење над правом очувања интегритета државе, убудуће може утицати на положај припадника српског народа који, поштујући границе других држава, живи изван граница Србије?