Ponavljači istorije

Kada je 1908. godine austrougarskom aneksijom Bosne i Hercegovine izbila tzv. aneksiona kriza, svet se našao pred vratima rata.

Kriza je počela neočekivano – Austrougarska je na osnovu odluke Berlinskog kongresa 1878. godine ušla u Bosnu i Hercegovinu kako bi uspostavila „red i mir”, ali su obe provincije formalno ostale sastavni deo turske carevine. Austrougarski ministar spoljnih poslova grof Erental, međutim, 6. oktobra 1908. objavljuje aneksiju Bosne i Hercegovine. Evropa je bila zatečena; taj korak je značio otvoreno izazivanje Rusije, Srbije i Turske. Rusija je počela da mobiliše vojsku, a Turska je uložila oštre proteste. Erental je tursko nezadovoljstvo ublažio plaćanjem novčane odštete.

Predsednik vlade Kraljevine Srbije Nikola Pašić putuje u Petrograd kako bi pridobio Rusiju u odbrani srpskih interesa. Međunarodna kriza nastala zbog austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine trajala je kratko. Austrougarsku podržava Nemačka, a Rusija se povlači. Konferencija u režiji glavnih evropskih sila primorava Srbiju da prizna aneksiju kao „gotov čin”. Usamljena, tadašnja srpska vlada nije imala izbora; Srbija se okreće Kosovu, a kriza zbog aneksije Bosne ostavlja duboke tragove. Šest godina kasnije, posle atentata na prestolonaslednika Ferdinanda u Sarajevu, izbija Prvi svetski rat.

Onaj ko iz istorije ništa ne nauči osuđen je da je ponavlja. Istorijske prilike nikada nisu sasvim iste, ali i 100 godina kasnije, pouke aneksione krize nisu beznačajne za naš svet. Danas su aneksije i okupacije, dabome, neprihvatljive. To ne znači da one ne postoje; promenjena je samo terminologija. Aneksije se danas prerušavaju u „osamostaljenja”, a okupacije u „oslobođenja”.

Da bi sve bilo zamršenije, među osamostaljenjima ima autentičnih, pravih osamostaljenja, mada se pod istim terminom kriju i međunarodno zabranjena otcepljenja nacionalnih manjina. Zbrka u teoriji a posebno na terenu mogla je biti sprečena diplomatijom, da čitav sistem Ujedinjenih nacija nije već godinama ismevan kao nepotreban, a umesto toga glorifikovana upotreba sile.

Srećom, svet sve tešnje povezuju procesi globalizacije, pa ogromni ekološki, privredni i finansijski problemi prisiljavaju sve države sveta da tragaju za univerzalno prihvatljivim, zajedničkim rešenjima. I srpska diplomatija se uzda u prevagu razuma i pravde koja neće praviti razlike između velikih i malih, jakih i slabih, stoga se diplomatskim veštinama bori za očuvanje integriteta države. Tražiti savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde je pravi put. A šta ako pravda, onako slepa, na tom putu naiđe na nepremostive prepreke? Ako Međunarodni sud pravde potvrdi da je nezavisnost Kosova proglašena nezakonito – kakve su stvarne šanse da već proglašena nezavisnost bude poništena?

Oni koji jedini izlaz za rešenje kosovskog čvora vide u Međunarodnom sudu pravde često smetnu s uma da međunarodni sudovi ne funkcionišu u istom okruženju kao državni sudovi. Međunarodni sudovi nisu jedini, neprikosnoveni arbitar, nemaju palicu kojom mogu da mahnu i stvari postave na svoje mesto. Nemaju moć, ni silu koja može da sprovede njihove odluke ili preporuke u praksi. Mnoge presude međunarodnih sudova nikada nisu prešle iz reči u dela jer realizacija, zapravo, uopšte ne zavisi od njih.

Kosovski primer najveći broj država u svetu smatra kršenjem važećih pravila, što nije odvratilo jedan broj država od odluke da Kosovo prizna. Doduše, izostali su „talasi” masovnijih priznanja, na koje je Vašington računao. Ali šta ako taj primer otcepljenja dela priznate države i zbog najednom podudarnih interesa velikih sila – naprasno postane kamen međaš nepovratnog procesa koji će izmeniti pravila prema kojima je poslednjih decenija funkcionisao naš svet? Dokle mora onaj ko je u današnjem svetu teritorijalno oštećen da se drži pravila koja drugi ne poštuju, i istrajava na svom putu?

Proglašenje nezavisnosti Kosova nije dovelo do smanjenja tenzija na Balkanu, naprotiv – dovelo je svet pred novu prekretnicu. Tvrdnje nekih zemalja Zapada da je tu „kraj priče” poništene su novom „aneksionom krizom” prouzrokovanom osamostaljenjem Južne Osetije i Abhazije. Povratak poštovanju do 17. februara važećeg međunarodnog prava mogao bi da pomogne svetu da se vrati u šine dogovornog rešavanja sporova. Ukoliko se to ne desi – onda sazreva vreme da razmišljamo o rezervnim scenarijima.

U prvom redu treba odgovoriti na pitanje: da li i pod kojim uslovima priznati novu „realnost” na Kosovu? I: na koji način prevaga prava na samoopredeljenje nad pravom očuvanja integriteta države, ubuduće može uticati na položaj pripadnika srpskog naroda koji, poštujući granice drugih država, živi izvan granica Srbije?