Време мањина

Мало је вероватно да би чланице УН које су признале Косово нагло прионуле спровођењу „саветодавног мишљења“ ИЦЈ уколико би оно било супротстављено њиховој досадашњој политици, јер „мишљење“ ИЦЈ не подразумева ту врсту обавезе. Генерална скупштина УН може да поступи у складу са мишљењем ИЦЈ, а и не мора, иако је тражила савет. На крају, Међународни суд правде има право и да, позивајући се „на околности“, оконча поступак и – не да своје мишљење.

Пошто саветодавно мишљење нема снагу пресуде, о истом питању може се било када започети судски поступак у арбитражном суду или ИЦЈ. Има неколико примера када су се државе посебним уговорима обавезале да ће саветодавно мишљење ИЦЈ за њих бити обавезујуће, али то није случај тражења саветодавног мишљења о проглашењу независности Косова. Штавише, Србија се унапред обавезала да ће поступати у складу са мишљењем суда; ту изјаву, која се може сматрати „једностраним правним актом“, дао је министар спољних послова Вук Јеремић.

 Ограничења међународне правде

Познаваоци рада ИЦЈ упозоравају да решење косовског проблема није реално само уз помоћ саветодавног мишљења Међународног суда правде. Зато иницијативу Србије у УН оцењују као „паметан потез“ али и „паркирање проблема“, чиме Србија „купује време док прозападна влада покушава да придружи Србију Европској унији“. Ако би мишљење ИЦЈ било повољно за Србију, оно би могло да оснажи захтеве Србије да се о статусу Косова поново поведе међународна расправа. С друге стране, јасно је да су могућности за промену успостављеног стања помоћу мишљења ИЦЈ мале, као и да ће притисци на Србију да призна „реално стање на терену“ убудуће бити већи.

Признање „реалности“ би донело нове дилеме, а питање око којег ће се у свету и убудуће ломити копља јесте да ли је Косово заиста „преседан“, почетак неке нове праксе у међународним односима? И да ли пример Косова, уз евентуалне „клонове“ по свету, може да утиче на нову праксу тако што би то постало ново „обичајно право“, или је то јединствен, „суи генерис“ случај на кугли земаљској? Државе које су признале независност Косова тврде да је то уникатан пример, али су им аргументи танки. Француски председник владе Никола Саркози је недавно упозорио Русију да треба да разуме европско одбацивање независности две отцепљене грузијске покрајине, јер је и „Русија исто чинила у случају Косова“. Чиме је посредно признао повезаност примера Косова и осамостаљених грузијских покрајина. Ни Москва није доследна, па је руски министар спољних послова Сергеј Лавров од стране западних медија „ухваћен“ у описивању косовског као „суи генерис“ примера, што је амерички, а не руски став.

Сва та збрка је резултат примене дуплих стандарда када САД и ЕУ са једне, а Русија са друге стране, у складу са властитим интересима од случаја до случаја различито подржавају целовитост постојећих држава (Молдавије, Србије, Азербејџана, Грузије…) односно право на „самоопредељење“ мањина и народа. Србија, која је монопол у одбрани Косова препустила Русији, сада је у неугодној ситуацији јер све јача Русија (после успеха у Грузији али и због нових могућности које косовски преседан отвара у Украјини) има све више интереса да и сама подржи право на отцепљење неких мањина.

 Ново право: отцепљење угрожених мањина

Уколико би описани тренд добио нови подстицај у међународним односима, то би Србији донекле отежало борбу за целовитост земље, иако би деловима српског народа ван граница Србије отворило простор да се позову на новоуспостављено право на самоопредељење.

Право на отцепљење мањина признавали су ретки теоретичари, попут Теодора Вајтера у случају Јужног Тирола (који је данас ипак у саставу Италије). Зашто? Зато јер делови народа који већ „поседују“ своје националне државе у складу са данашњим стањем међународних прописа и праксом немају право да у другим државама, где живе као мањине (без обзира на бројност те мањине), подижу своју нову државу. А на Косову се догодило управо то – рођена је још једна држава албанске већине, иако се та чињеница маскира разним згодним аргументима у виду лажне „мултиетничности“ или се проглашење независности тумачи као „нужда“ пошто су „пропали преговори“.

Али ако Косово добије ширу међународноправну и легалну потврду своје државности или ако тај пример буду следили други „суи генерис“ примери, онда ће то бити прекретница у међународним односима. Не треба заборавити да је међународно право засновано на преседанима, при чему је пракса развијених земаља била главни покретач успостављања нових правила. Неки теоретичари међународних односа су још средином седамдесетих година прошлог века тврдили да долази време „отцепљења мањина“, али само под условом да се мањина нађе у врло тешком положају, па им не би била гарантована могућност постојања и преживљавања у некој држави, а влада те државе „не би представљала цело њено становништво“. Већина чланица ЕУ и САД сада на примеру Косова уводе право „отцепљења мањине“, позивајући се на правило према коме је заштићен интегритет само оних држава које нису „насилне“ и које су утемељене у складу са принципом самоопредељења народа.

Да бисмо неки (нови) поредак сматрали правно утемељеним, закон који важи за њега (нпр. Косово) мора да важи за све. А онда би наставак актуелне „анексионе кризе“, започете настанком друге албанске државе на Балкану, могао да има одјеке не само на Кавказу, него и у Босни и Херцеговини, у којој би припадници конститутивних народа на тој основи могли да се позову на своје ново право на отцепљење, право које им Бадинтерова комисија 1992. године није признала.

Уколико би ново право у погледу уређења права мањина постало општеприхваћено, Србија би вероватно могла да размисли и о спољнополитичком „резервном сценарију“ према коме у новом кругу преговора са косовском владом не би унапред одбацила могућност да, као што то данас траже многе чланице Уније, призна државност дела Косова под условом да се српским „ексклавама“ (а не енклавама), дакле деловима своје државне територије на Косову, призна исто право на „екстерно“ самоопредељење које би било признато албанској мањини на Косову у склопу целовите Србије. И све то уз реципрочно решење статуса мањина и брзу интеграцију у ЕУ, чиме би у истом даху биле „избрисане“ границе. Ако би се таква де факто подела Косова успоставила без употребе силе, на основу преговора, уз поштовање новог права на самоопредељење мањина, Русија би сигурно подржала одлуку Србије. Договорено решење, па макар уз цесију територија, било би тешко, али би донело добитак свима. Руска подршка би уследила због њених интереса на Кавказу, а САД би Косову осигурале улазак у УН и гаранцију за постојање, на шта Приштина сада, када Косово постоји само као међународни режим под протекторатом НАТО и не као права држава – не може да рачуна.

Извесно је да би такав предлог налетео на велике препреке, посебно јер би решење косовског проблема у складу са досадашњим правилима међународног права (што подразумева поништење једнострано проглашене независности) било за све, па и Србију, боље и сигурније. Ако то не буде оствариво, онда само универзално, а не парцијално и непотпуно признавање права на самоопредељење угроженим мањинама – може да доведе до веће стабилности на Балкану. Садашња употреба двоструких аршина, позивањем на неистину о „суи генерис“ примеру Косова, само одлаже успостављање владавине права и омета европску интеграцију читавог региона.