Полемика о захвалности Пољској

Вроцлав, Пољска – Када су милиони Украјинаца после руске агресије кренули у избеглиштво на запад, прву помоћ им је пружила држава снажне етничке, верске, културне и историјске хомогености која традиционално није наклоњена странцима – Пољска.

Земља чија десничарска власт дели нелибералне вредности, у оквирима ЕУ се бори против миграција са Блиског истока и Африке и промовише вредности „чисте, беле, хришћанске Пољске”, реаговала је солидарно, изузетно брзо и ефикасно обезбеђујући храну у смештај. Влада је само 16 дана после Путинове инвазије донела посебан закон о помоћи грађанима Украјине, а лидер владајуће Партије права и правде Јарослав Качински је на кампању „правда нема боју” узвратио поштовањем једне боје – беле.

Од фебруара 2022. до данас, више од 9,5 милиона Украјинаца ушло је на територију свог суседа. После првог шока, неки су се уз охрабрења из Кијева вратили, други су продужили даље на запад, а према речима премијера Матеуша Моравијецког, више од 1,6 милиона се задржало и затражило азил.

Иако је бројка значајно мања од пет милиона Украјинаца, колико их је у Пољској било прошле године, многи избегли добили су документа сталног боравка и ушли у бизнис. Близу 200.000 деце им иде у школе и желе да остану у земљи која је, уз Немачку и Словачку, примила навећи број Украјинаца у Европи.

Према проценама Организације за сарадњу и развој, Пољска је прошле године на одржавање избеглица потрошила чак 8,36 милијарди евра, највише од свих 38 чланица ОЕЦД. То је, без обзира на предвиђања да је земља на путу да 2030. постане богатија од Британије, велика сума имајући у виду и појачана издавања за одбрану због украјинског рата.

Одговор на украјинску мигрантску кризу побрао је све похвале администрације у Бриселу, која десничарску пољску владу не престаје да критикује због онога што сматра ударом на независност судства или дискриминацију ЛГБТ популације. Пољаци су поносни на признање које су добили од Џоа Бајдена током његове посете Варшави у фебруару.

„Сви чекамо за мир у Европи и желимо Украјинцима безбедан повратак кућама, али схватамо да многи од њих немају где да се врате”, каже ми Радослав Михалски, координатор за избеглице у Вроцлаву, додајући да 90 одсто Пољака поздравља украјинске мигранте. „Као што су нам отворена срца, тако су им отворена и врата да нађу посао.”

Пољску и Украјину везује снажан отпор руским империјалним амбицијама и одлучност да се одупру злочинима који су почињени по наредби Владимира Путина. „Нема слободне Пољске без слободне Украјине”, изјава је која се приписује оцу Пољске, Јозефу Пилсудском после бољшевичке ревлуције 1917. Кијеву и Варшави је просперитет једних везан за успех и стабилност других.

Уводни стих химни обе земље готово је идентичан: Пољска/Украјина још нису пропале, чиме се преноси јединствена карактеристика нација које желе да преживе поделе, окупације и агресије.

Иако је Пољска, уз Канаду, прва 1991. признала независност Украјине, и упркос епизода пријатељства, односе две земље везује и сложена, често конфликтна историја која се и данас пробија као реметилачки фактор.

Памте Пољаци Волхина трагедију, коју називају Волхина геноцид, када су 1943. украјински националисти на територији бивше источне Пољске, данас западне Украјине, убили више од 60.000 Пољака, међу њима много жена и деце.

После рата, пољске комунистичке власти интерно су раселиле Украјинце како би се проблем решио „једном за свагда”. На украјинске цивиле гледано је као на симпатизере „бестијалног” Степана Бандере, кога не само Пољаци сматрају нацистичким колаборантом из времена рата.

Председници Анджеј Дуда и Володимир Зеленски присуствовали су у јуну комеморацији масакра у цркви у Лутску, на западу Украјине, али Пољаке иритира што власт у Кијеву глорификује Бандеру.

Варшава захтева извињење. Кијев узвраћа да су то „неприхватљиви и несрећни” захтеви. Крајем јула, фудбалски клуб Шљаск Вроцлав доживео је пораз на сопственом терену, али је меч више упамћен по антиукрајинским транспарентима попут „Украјинци су масакрирали децу у Волхини” и „Зауставите украјинизацију Пољске”.

Михалски сматра да се ради о „маргиналним појавама” и подсећа да је 4.000 становника Вроцлава „спонтано и добровољно било ангажовано да помогне Украјинцима”, али сем Волхине постоје и сасвим актуелне несагласности.

Пољска је, заједно са Мађарском и Словачком, забранила увоз украјинског жита забринута за поремећаје на европском тржишту који наносе штету пољским фармерима – бирачкој бази владајуће странке. Један пољски званичник је тим поводом изјавио да би „незахвални Кијев требало да почне да цени улогу коју је Пољска одиграла за Украјину последњих месеци и година”.

Пољски амбасадор, једини који је остао у Кијеву одмах после руске инвазије, позван је у украјинско Министарство иностраних послова које је оштро узвратило: „Изјаве о наводној незахвалности Украјине на пољској помоћи су лажне и неприхватљиве.”

Премијер Моравијецки критиковао је позив амбасадору. „Такве грешке не би смеле да се догађају.” Коментаришући тензију, бивши шеф пољске дипломатије Јацек Чапутович није штедео суседа. „Постоје земље снажне као лавови, земље лукаве попут лисица и земље попут хијена и шакала. Суочени смо са политиком хијена и шакала.” Односи су описани као „не баш најбољи”.

Док рат у Украјини улази у 20. месец са слабим изгледима да ће се ускоро завршити, бледе и перспективе за повратак избеглица. Више од милион и по њих нашло је у Пољској нови дом. Мењаће себе, али и земљу којој ће помоћи да напусти ксенофобију коју власт промовише.

Без обзира на турбуленту историју, данашња солидарност са Украјином делује на понос Пољацима. Тешко да Путина нешто иритира више од тога.