Феномен азијског доба

Сцена када је председник Народне Републике Кине Си Ђинпинг напуштао Кремљ после можда историјске посете Русији и разговора са колегом Владимиром Путином овог марта, као да је сажела садашње геополитичке односе у свету. „Наступа промена невиђена 100 година и ми је заједно покрећемо”, рекао је председник Си. „Слажем се”, рукујући се одговорио је Путин. „Молим вас, чувајте се, драги пријатељу”, додао је руски шеф државе.

Пет месеци касније, у размаку од 40-ак дана одржана су два веома важна састанка који указују на велике промене у светском поретку. У Индији је 4. и 5. јула уприличен самит шефова држава Шангајске организације за сарадњу (ШОС) у виртуелном формату. Уследио је од 22. до 24. августа у Јоханезбургу 15. самит шефова држава БРИКС-а ‒ Бразила, Русије, Индије, Кине и Јужне Африке.

ШОС и БРИКС, у чијој су основи азијске и евроазијске силе Кина, Индија и Русија, ШОС је превасходно усредсређен на политичка и безбедносна питања својих чланица, док је БРИКС, групација великих и све моћнијих привреда у развоју. Ове организације се у западним медијима доживљавају као директан изазов, па и претња западним силама, хегемонима Сједињеним Америчким Државама и Европској унији, уједињеним у Групи 7 (Г7), најмоћнијих развијених привреда.

Тренутно државе-чланице ШОС Казахстан, Киргизија, Јерменија, Таџикистан, Кина, Русија, Индија, Пакистан и Иран чине око 80 одсто територије Евроазије и преко 30 процената глобалног укупног домаћег производа (БДП). Но, превасходна тема овог чланка су БРИКС и његова улога у великим променама у међународном поретку.

Више од два века западне силе су доминирале светом, економски, војно и политички. Често називани „међународни поредак заснован на правилима”, на Западу се у великој мери сматра природним, мада представља одступање у историји током које је дугорочно доминирао Исток. Према обимном раду британског економског историчара Ангуса Мадисона (1926‒2010) највеће светске економије од прве до 1820. године биле су Индија и потом Кина.

Зато један од најпознатијих азијских интелектуалаца др. Кишор Мабубани оцењује да је „оживљавање Азије потпуно природан феномен”. „Несумњиво, 21. век ће бити азијско доба.”

Америчка мултинационлна инветициона банка Голдман сакс је проценила да би Азија до 2050. могла постати највећи регионални извор глобалног укупног друштвеног производа (БДП), надмашивши традиционалне економске центре развијених тржишта. Азија (и без тамошњих развијених земаља Јапана, Јужне Кореје, Аустралије…) чинила би 40 одсто глобалног реалног (коригованог за инфлацију) БДП-а, испред очекиваног удела развијених тржишта од 36 процената. То би био значајан помак у односу на двехиљадиту, када су развијене земље чиниле преко 77 одсто глобалног БДП-а. Равнотежа глобалне економске моћи би била драстично промењена.

Према једној британској мултинационалној банци, Кина ће престићи САД и постати највећа светска економија до 2030, када се БДП мери паритетом куповне моћи (ПКМ). ПКМ, који користе ММФ и Светска банка, боље одражава снаге локалних валута и цена у земаљама у развоју код којих су домаће робе и услуге генерално јефтиније.

Предвиђа да ће садашња тржишта у развоју до 2030. израсти у седам од 10 највећих светских економија. После Кине ће следити Индија, а САД ће бити треће. Индонезија, којој се предвиђа четврто место, јасно показује како се економска моћ преселила са Запада на Исток. Турска би постала пета, Бразил шести, Египат седми и Русија осма. Јапан и Немачка би били на деветом и десетом месту.

„PraizvoterhausKupers”, друга највећа у свету мрежа за професионалне услуге, процењује да ће 2050, земље у развоју чинити шест од седам највећих светских економија. Удео садашње ЕУ у глобалном БДП-у би могао пасти испод 10 процената, Француска би испала из првих 10, а Италија из првих 20. Престижу их брже растуће економије многољудих Нигерије, Пакистана, Мексика, Турске, Вијетнама…

Већ 2022. је комбиновани економски обим пет чланица БРИКС-а, мерен ПКМ, први пут премашио Г7. Земље БРИКС-а су учествовале у глобалном БДП-у са 31,67 одсто, а Г7 са 30,31. ММФ предвиђа да ће ове године удео земаља БРИКС-а у светској економији бити већи (56 хиљада милијарди долара) од Г7 (52 хиљада милијарди), опет код БДП прилагођеног ПКМ.

Међутим, БДП обмањује. Не истиче да је у земљама БРИКС-а производња индустријске робе, енергије и сировина, те хране ‒ стварних роба од виталног значаја за опстанак човечанства ‒ процентуално знатно већа у структури БДП-а него што је то случај у Г7.

На последњем самиту су земље БРИКС-а више него удвостручиле чланство, примајући Аргентину, Египат, Етиопију, Иран, Саудијску Арабију и Уједињене Арапске Емирате. Потоње имају различите одлике, богатство, енергетске ресурсе, брзо растуће становништво или стратешке локације.

Збирни БДП првобитних чланова БРИКС-а, са становништвом од три милијарде људи већ чини преко четвртине светске економије, око два процентна поена више од доприноса групе Г7 глобалној економији. Шест нових чланова додаће још три хиљаде милијарди долара.

Више од 40 земаља у развоју су изразиле интерес за придруживање БРИКС-у, а међу њима су 23 поднеле званичан захтев. То указују да постојеће глобалне институције не одражавају растуће потребе и тежње света у развоју.

Ниједна земља није приморана да се пријави за чланство у БРИКС-у. Оне чине велики демократски догађај на коме је већина светске популације гласала за групу која жели, макар реформу постојећег система Већ то би могла да буде суштинска глобална промена.

Удео земаља БРИКС-а у светској трговини и политичком утицају ће се повећати. Све већи глобални значај и економска тежина економија у развоју тренд је који може само добити на снази.

Осећај ветра промена и предвиђање нове зоре сарадње у БРИКС-у, могли би дати нову животну снагу функционисању те групације и још више ојачати снаге мира и развоја широм света. Неки са дужим памћењем са ентузијазмом и оптимизмом пореде последњи самит БРИКС-а, највећи у историји организације, историјском Афро-азијском конференцијом у Бандунгу 1955, Самитом несврстаних у Београду 1961, чак и конференцијом у Сан Франциску 1945. када је потписана Повеља Уједињених нација.

Оне земље које у очувању својих националних интереса буду приморане да бирају страну у садашњим великим геополитичким променама, треба да избегну да одаберу погрешну страну историје.

Уредник и новинар