Есад-паши хвала

„Био сам на десном крилу патроле пуковске претходнице. Наш задатак је био (челна, десна и лева) да намиришемо осетимо, нањушимо и отвореном ватром опоменемо претходницу, да се припреми и притекне у помоћ. Требало је прогонити качаце, који су из шуме и са више чука пушкарали на нас и покушавали на разним местима да зауставе и омету наше повлачење, а и да нас пљачкају. Оне наше последње, тамо на репу колоне, тешко је било заштитити и на њих се није могло рачунати. Превише изгладнеле, преморене и заостале, качаци су пресретали и убијали, пљачкали и скидали до голе коже”,  бележи Драгољуб. М Радовић сећања из колонe Четвртог пешадијског пука првог позива, која се спуштала у провалије и пела на гребене врлетних стаза албанских планина, негде на пола пута између Љеша и Шијака. Отезала се, каже, као изувијани конопац од сивих, прљавих и дотрајалих униформи и док је чело одмицало, њено зачеље је личило на коврџав реп неке устремљене зверке на издисају. Грабило се последњом снагом да се пук докопа морске обале.

„Тамо ће нас сачекати и прихватити наши савезници. Тамо ће бити хлеба за нас изгладнеле, говорили су надлежни, да неповерљивима и поколебаним поврате морал, а гласови из колоне се питали „где је то море и да ли ћемо икада, овако измрцварени и гладни, тамо стићи”, док су се претходнице патроле, на неким местима козјих путељака сусретале са Есад-пашиним војницима. Они су патролирали, наоружани до зуба, са задатком, да колико могу, заштите повлачење наших трупа.

„Есад-паша, велики пријатељ српског народа и његове војске у одступању преко Албаније, издао је такав налог и о томе смо били обавештени, како нехотице не би дошли у сукоб са његовим људима. И, не могу заборавити сусрет наше патроле са првим Есадовим војником. Чули смо топот коња и брзо кретање кроз шуму. Учинило нам се као да копита падају на некакав раван терен и то нас је навело на помисао да то може бити само Есадова стража. Ипак, по навици, били смо у приправности. Пред нас, као тане, искрсну коњаник, добро наоружан - реденици преко рамена и око паса, са положеном брзометком у крилу. Он нагло заустави алатастог и негованог коња, погледа нас н рече: ’Срби сте’. Даде нам знак да скинемо шајкаче и у њих нам сасу кукурузно брашно из једне од две торбице окачене о седлу. Све то учини за трен, па  ободе коња, махну нам руком у знак поздрава и стушти се шумом. Његово бело кече заблиста и угаси се. Ми се згледасмо. Нисмо ништа рекли, али као да смо рекли ’ссадовац’ Есад-паши и његовој момчади, тада и данас хвала!”, бележи Радовић, па наставља приповест, да су убрзо набасали на поток и ту одмах умесили проју и украј једног трулог пања наложили ватру, „те проју запретили, па када је печену поделисмо и почесмо јести, чинило нам се да слађих залогаја нити је било, нити може бити”, сведочи Радовић о поступању Есад-паше Топтанија, човека који је током Првог светског рата заузео за српску страну и омогућио јој повлачење преко Албаније. Обезбеђивао им је сигурне пролазе, смештај и храну, а јединице под његовом командом, чак су улазиле и у отворене сукобе са албанским одредима који су нападали избеглице и српску војску. И не би, вероватно, живот Есад-паше имао исти ток да априла 1913. године није руководио турском војском у опсади Скадра, када бива опкољен од  српске и црногорске војске. Тада је у знак предаје пружио сабљу, српском генералу Петру Бојовићу он му је сабљу вратио и понудио да заједно са својом војском одступи, што му овај наравно никада неће заборавити.

На српском војничком гробљу у париском предграђу Тију, између 756 православних крстова, налази и један полумесец. Под спомеником, скромним, војничким, лежи Есад-паша Топтани, један од највећих албанских политичара 20. века, са онима због којих је убијен.