Утопије субјективног посматрача

Бранковина ‒ Више од пола живота провео сам далеко од сопственог језика. Да га не бих заборавио, банализовао, осиромашио, чувао сам Ненадовићева „Писма из Италије” на дохват руке и повремено их насумично отварао да бих прочитао неколико редова или неколико страница на савршеном, кристално јасном, лепршавом, непосредном српском језику који ме је прожимао као крепко, добро одлежало вино. Његов језик постао је моја сигурна кућа, годинама пре него што је његово име повезано са мојим, признањем које данас примам.

Ове речи, јуче у Бранковини, у порти Цркве Светих архангела, надахнуто је изговорио Бранко Анђић, писац, новинар, есејиста, преводилац, овогодишњи добитник Награде „Љубомир П. Ненадовић” коју Матична библиотека „Љубомир Ненадовић” Ваљево традиционално додељује за најбољи путопис на српском језику у протеклој сезони. Признање је заслужио за дело „На мапи Утопије”, својеврсно „путописно разоткривање три Америке”, у издању „Лагуне”

– Ко хоће да буде слободан, мора да мисли својом главом. Ненадовићи, сви одреда, увек су били такви, као што је њихова мисао и њихово деловање било увек дубоко везано за традиционални дух српске нације ‒ беседио је Анђић након што је из руку Виолете Милошевић, директорке ваљевске библиотеке, примио награду.

‒ Православни Исток или прагматични Запад? Питање које се данас манихејски поставља сувише гласно и сувише често када се говори и размишља којем царству треба да се приклони српски народ. Питање које би Љуба Ненадовић, кад би данас прошетао чаршијом, као саврешен спој европског рационалисте и поштоваоца традиционалног српског устројства, лака срца сместа одбацио. Зашто се не угледати на њега? Зашто не прихватити оно најбоље од оба светоназора који се за слободне људе који мисле својом главом никако не искључују ‒ питао је Анђић. Ко не жели да упозна свет, тешко да ће упознати себе, рекао је он и додао да када је почео да пише књигу о утопијама Новог света није био свестан да ће то бити сведочанство и о његовим утопијама, утопијама субјективног посматрача.

‒ Али одавно знамо да објективност није на високој цени у уметности. Трагање за било каквом утопијом, као и покушај да се она изгради, било у бучном велеграду или „далеко од разуздане гомиле”, увек је потврђивање права човека на нови почетак. Потрага за сигурном кућом – истакао је Бранко Анђић.

Рекло би се да су у Анђићевој књизи „На мапи Утопије” стала три хиљаде триста три чуда овога света, из три Америке, више уздуж, а понекад и попреко њих, рекао је проф. др Михајло Пантић, уз проф. др Радивоја Микића и Владимира Шекуларца, члан жирија који је донео одлуку о признању за најбољи путопис.

– Ако књига „На мапи Утопије” почиње детињом маштаријом о понирању у батискафу који се пробија кроз лед, што ће нас све одреда подсетити на недавну стварну епизоду зарањања до олупина „Титаника” са трагичним исходом, Бранко Анђић своја путешествија и своја умствовања поводом њих, не заборављајући ни породичне претке, ни Београд из кога је кренуо да му се после доброг дела живота проведеног у Буенос Ајресу коначно врати, завршава жељом да свемир преместимо у или на нашу планету. Што је, разуме се, утопија, као што је у основи свако путовање утопијске природе, мотивисано намером да доспемо у неки предео где ће све бити на свом месту, у сањаном, али нажалост никад досегнутом складу, нас самих, и нас међу другима ‒ рекао је професор Пантић. И образложење жирија закључио констатацијом да је књига „На мапи утопије” заправо књига о путовању по себи, што је чини управо путописом нарочите врсте, због чега и „бива награђена наградом имена Љубомира П. Ненадовића, сина Протиног чији је дневник такође у знатној мери путопис”.

Писац, новинар, преводилац

Бранко Анђић је рођен 1952. године у Београду, дипломирао је на београдском Филолошком факултету. Писац, новинар, преводилац, био је суоснивач и уредник књижевног часописа „Писмо” и уредник „Књижевних новина”. Радио је као дописник новинских агенција и сарадник књижевних часописа и других медија у Југославији, Србији, Шпанији, Аргентини, Уругвају, Чилеу и САД. Већ неколико деценија живи у Буенос Ајресу. Аутор је романа и прича „Величина света”, „После свирке”, „Лавица лиже ране”, „Као из кабла”, „Ово је истинита прича”, „Плејбек”... Приредио је и учествовао у приређивању неколико антологија хиспаноамеричке и аргентинске савремене приповетке, преводио са шпанског и енглеског дела латиноамеричких и северноамеричких писаца.