Природа је велико позориште

Колико сам представа у свом позоришном веку видео, ни сам не знам, али никада се нисам срео са представом, са позоришним чином који бих могао довести у везу са „Штифтеровим стварима” Хајнера Гебелса у продукцији Театра Види из Лозане. Изгледа да је позориште као невиђени чин била и намера редитеља ове представе, изведене у једној од дворана Сава центра.

Хајнер Гебелс своју представу одређује као „звучно визуелну инсталацију која позива публику да слуша и посматра”. У бучном и бурном добу управо смо ове две ствари заборавили да чинимо: да слушамо, да гледамо, да дигнемо поглед са себе! Две кључне речи које ће вас упутити како да гледате и слушате „Штифтерове ствари”, дело настало по текстовима заборављеног немачког романтичара Ада Иберта Штифтера, јесу природа и романтика.

Хајнер Гебелс, нема сумње слути, и осећа, да је човеков свет, унутарњи и спољни, претрпан, тесан, засићен. Где да бациш око, шта већ ниси видео, шта да слушаш, што већ слушао ниси, шта да додирнеш, што толико пута додирнуо ниси! Куда, и где, да одеш где био ниси; где нестаде тајно и непознато, изворно, недирнуто, невино, самопокренуто? Гебелс нам предочава чудну, чаробну, чаролијску везу природе и технологије, миран срећан спој, уместо сукоба, нарушавања, покушавајући, ретком кејџовском музиком као комбинацијом шумова, жамора, тонова, игром светлости и њених неочекиваних, откривалачких покрета и боја, па елементима древности, воде, на пример, капима воде, кишом која никог не узнемирава, ником не прети, и не обећава, ретко виђеним сликама и призорима, да креира готово немогуће: свет који видимо по први пут. Да ли је могуће призвати романтично и недирнуто, превладану даљину, изгубљену тајну, да ли је могуће створити позоришни чин који би нас, макар на моменат, ослободио, растеретио, приближио искони?

Инсталација која продукује чаролију, за коју древне културе верују да је створила свет, није једноставна, и што је пресудније, довољно је необична као и све што успева да произведе три правоугаона језерцета која се из три резервоара наливају водом преко које два радника, мирно, посипају бели прах. Ова вода мирује, па шапуће, по њој лутају светлости и сенке, да би најзад, прокључала као у мађионичарској епрувети у којој настаје свет, у сваком случају, нешто необично, неочекивано. Или то само земља ври? У позадини, шума, расцветала, богата, или сувоњава танка стабла; међу њима инструменти, клавири који свирају без пијаниста. Помало говора на српском, француском, енглеском језику. Леви Строс, чувени антрополог, истраживач древних светова, митова и легенди, прича о презасићености и недостатку недодирнутости, свежине света, како би рекао Душан Матић. Природа је позориште! Има своју сцену, музику, сценографију, костимографију, своје актере, причу. Можемо ли је, пуни себе, чути, видети, осетити, ући у њену дубину, у њено срце и душу.

Романтично је овде све одмакнуто од човека у футроли, напуњеног већ виђеним, систематизованим увидима, знањима, осећањима, сликама. Осећамо се као и чистилишту. Пред нама пулсира, живи, миче се, покреће и прелива, као у спојеним судовима, природа на својим точкићима и шрафовима, спојевима. Инсталација Хајнера Гебелса је нешто као скривени крвоток неког невиђеног организма – машине, која за нас ствара призор живота који нисмо видели, ни чули. Маниристи средњег века би то назвали унутарњим купањем, прочишћавањем незасићене људскости, мисли, осећања, чула, ока, уха, руке. Има ли за нас још жељених, слободних простора, тонова, жамора, боја, нечег што нас призива, одиже макар педаљ изнад задатости.

Није реч о бекству колико о призивању, отимању расутости и распричаној величини и бучности, сабирању и усредсређености на почетност и ситницу, на ненаметљиво чудо природе, и њених тихих, па раскошних, покрета, рекло би се, без покретача; њеног говора без говорника, шапата без шаптача, музике без прослављених извођача. Свет, мајка земља, камен, вода и светлост, и то усамљено стабло на брегу, живе, и певуше, и без нас. Куда смо ми отишли, отиснувши се тако далеко? Видимо шуму, али не и стабло, чујемо океан, али не и удар Верленове кишне капи о кров, или прозорско стакло.

Све се враћа, и ништа се не враћа! Пред нама су варирани призори заборављеног света и језика, које бисмо још једанпут да доживимо. Да ли смо за то способни? Нису ли нас одвише нагризле и разјеле бука и бес? Није свет романтичног заувек нестао; одумире наша способност, дар да постојимо, макар на тренутке, у тишини и неокаљаности. Све је у овој представи дирнуто руком скровитости, померено од човека и његове агресивне акције ка другим актерима, ка музици, сликама, говору биља, воде, светла, и неке унутарње машинерије коју обично не примећујемо.

Лековита представа! Као да нас је неко из средишта загађености повео, и привео извориштима. Кратки одмор од сталних извођача позоришних радова, од глумаца и приповедача! Пустимо, начас, природу ствари да говори и догађа се.