Мисаони шлемови

Слика војника који вичући једни на друге издају наређења припада 20. веку. Управо због тога је Америчка армија одвојила четири милиона долара за пројекат „мисаоних шлемова” који би преносили тихе мождане таласе у циљу безбедне комуникације међу војницима. У крајњој линији, армија се нада да ће овај пројекат „довести до директне менталне контроле војних система искључиво помоћу мисли”.

Ово је могло да вам звучи лудо до пре само неколико година. Данас, међутим, напредак у области компјутерске технологије и бољег разумевања начина на који функционише мозак заокупља пажњу научника који су у сталној потрази за јасним нервним карактеристикама које сину у мозгу када нека особа разговара сама са собом.

Првобитна идеја војске била је да те мождане таласе ухвати невероватно софистицираним софтвером који их затим преводи у звучне радио-поруке осталим војницима на терену.

„Било би то исто што и радио, али без микрофона”, каже др Елмар Шмајсер, научник армије који се бави проучавањем нервног система и надгледа овај програм. „С обзиром на то да су војници обучени да комуницирају чистим, јасним језиком у виду формула.”

Љубитељи филмова Б-продукције сећају се да је Клинт Иствуд користио сличну технологију „компјутерског интерфејса повезаног са мозгом” у филму „Фајерфокс” из 1982. намењеног за совјетски борбени авион чије су наоружање контролисале мисли пилота. (Клинт јер, наравно, био послат да украде авион.)

Ово није далеко од стварности, као што би многи од вас мислили: видео-игрице жељно очекују комерцијализацију сирове верзије технологије можданих таласа, коју по цени од 299 долара компанија „Емотив системс” из Сан Франциска треба да избаци на тржиште у лето 2009.

Ипак, армија није у стању да направи такав напредак као што је то случај са игрицама. Војни далеко савршенији систем можда је деценију или чак и две далеко од реалности, а да не говоримо о примени. Петогодишњи уговор који је прошлог месеца потписан са удружењем научника са Универзитета Калифорнија у Ирвину, Карнеги Мелон универзитетом и Универзитетом Мериленд, има за циљ да „декодира активност можданих мрежа” тако да војник радио-команде може да пренесе једном или бројним колегама само на основу размишљања о некој поруци коју жели да пренесе.

У почетку, примаоци ће највероватније чути трансмисију коју преноси глас робота преко слушалица. Међутим, научници се надају да ће на крају успети да обезбеде верзију у којој се наређења преносе гласом говорника, указује на растојање говорника и правац из кога порука долази до примаоца.

„Када буде остварена могућност комуникације са војником који не показује никакву отворену реакцију нити покрет биће то од непроцењивог значаја како за само ратиште тако и за смањивање броја жртава у току саме борбе”, саопштено је из армије у прошлогодишњем захтеву за потписивање уговора. „На овај начин била би примењена револуционарна технологија за тиху комуникацију и оријентацију која је инхерентно имуна на спољне звуке и светло.”

Основни изазов представљаће развијање софтвера који би могао да одабере мождане таласе повезане са говором које прикупља 128 сензора који ће бити постављени унутар кациге. Ови сензори откривају електрично пуњење из минута у минут које генеришу путање нерава у мозгу када почне размишљање. Сензори ће генерисати електроенцефалограм (ЕЕГ) – збуњујући запис на компјутерском монитору – који ће научници проучавати да би пронашли оне од виталног значаја за комуникацију.

 „Мислимо да ћемо моћи да ’обучимо’ компјутер да разуме записе до мере која ће омогућавати да прочита команде које ваш мозак издаје устима и уснама”, каже Шмајсер. Нажалост, није реч о проналажењу једног правог записа кривуље. „Не постоји златни неурон који говори”, каже он.

Доктор Мајк Дзмура са калифорнијског Универзитета Ирвин, водећи научник на овом пројекту, каже да је његов задатак сличан проналажењу правих нити на тањиру препуном пасте. „Треба да одаберете релевантне делове шпагета”, објашњава он, „а некада их треба покидати и поново спојити са неким другим”. Али са могућностима компјутера које се константно повећавају све ово може да се обави у реалном времену, тврди др Дзмура. Корисници ће такође бити обучени да размишљају наглас.

„Како некога да научимо да размишља у себи на начин који даје веома јак сигнал у ЕЕГ-у који омогућава и очитавање без обзира на буку у позадини?”, пита се Дзмура. На крају крајева, с обзиром на то да свака особа има другачији ЕЕГ, они људи који буду користили „мисаоне кациге” мораће да буду обучени тако да компјутери који пресрећу њихове неизречене команде препознају јединствене менталне шаблоне сваког корисника.                                                                                                                                                                                                              

Оба научника превентивно негирају очекиване оптужбе на рачун тога што се баве умовима војника. „Многи жице које вире из глава тумаче као неку врсту читања мисли”, каже др Дзмура. „Међутим, нема начина да се тамо допре”, тврди Шмајсер. „Не само да треба да имате вољу, већ с обзиром на то да је ваш мозак јединствен, треба да обучите систем да чита ваше мисли. Зато је немогуће да учините ма шта против нечије воље и без активне и сталне сарадње.”

И, наравно, немојте да превидите потенцијалне цивилне погодности. „Колико често су вам засметали људи који урлају у своје мобилне телефоне?”, пита Шмајсер. „Шта би било када бисте уместо тога комуницирали путем мисли и око себе ширили блажену тишину?” Све ово звучи као да би један од ових ретких делова буџета америчке војске могли да подрже чак и пацифисти.

С. Стијовић