Покераши и сламарице

Специјално за „Политику”
Вашингтон –Групе освешћених грађана протестују Волстритом: тражи се затвор за оне који су играли покер са Америком, док цех плаћа публика, блогови су натопљени једом што ће народ отплаћивати пирамидалну структуру коју су градили дојучерашњи финансијски магови, упослено је стотине хиљада хонорараца да одговарају на телефоне у канцеларијама конгресмена републиканаца и демократа подједнако, чак је и Буш јавно признао нацији како је земља пред крахом, иако је он свих осам година само проповедао слободу – тржишта. Америка је пукла као звечка, а да би се она некако залепила у Вашингтону су направљени златни падобрани како би се „најбољи пријатељи са Волстрита спустили на земљу”. То ће све коштати 700 милијарди долара из државног буџета, исто колико је до сада коштао рат у Ираку, Авганистану и друге антитерористичке интервенције. На све то, једна конгрескиња, на Си-Ен-Ену, као главни разлог што одбија да гласа за државну интервенцију у „слободно тржиште” каже са непосусталим патриотским поносом: „Америка није Француска”. Мисли притом на мање-више целу Европу, која се овде сматра сувише „левом опцијом”, због „траћења” државног буџета на социјалне и друге потребе грађана…

„Ни Француска ни Мексико”, додаје ова тврдокорна Американка која(за сада)не даје свој глас за спас темеља волстритовске пирамиде, јер би то значило да је поступила крајње ’неамерички’, чак на француски или мексички начин. Он је противан миту да је ово земља шанси, где ризик, иде руку под руку са слободом успеха. Да, држава другим речима нема права да онемогућава иницијативе сваког појединца у потрази за срећом и сном, па макар то произвело масовну ноћну мору презадужених потрошача који се као у неком лошем филму и даље додатно задужују. Чини се да је зарад очувања овог америчког завета, у обећаној земљи блокирана чак и председничка кампања. Јер, ко у овом тренутку, кад падају кредитне полуге потрошачких навика, сме да прича о „здравственом осигурању за све грађане”, о приступачнијем високом школству, или о буџетском издавању за културу, не дај боже. Одмах му се приговори да је за повећање издатака пореских обвезника, или да је – Француз.

Само пре неки дан, на републиканској конвенцији, некадашњи градоначелник најкосмополитскијег града на планети Рудолф Ђулијани бранио је „америчку честитост” гувернерке Аљаске Саре Пејлин и њену варошицу од седам хиљада становника коме је била на челу. То је довољно да би је квалификовало за тикет републиканског потпредседника, а они који тврде другачије, они „призивају Европу и космополитизам”.

(/slika2)Тешко да је ико, у таквом збрканом стању свести, чуо ишта што се протекле недеље говорило на другој (источној) страни Менхетна, где су се светски лидери скупили на заседању Генералне скупштине УН па је тако остало готово незабележено и упозорење некадашњег радничког синдикалисте, данашњег председника Бразила, Ињасија Луле да Силве. Недопустиво је у капитализму, рекао је Лула, да шпекуланти сваки профит присвајају у приватне џепове, а сваки губитак социјализују.

То је управо оно што говори и коментатор „Њусвика” кад каже да „социјализам у Америци постоји само за оне најбогатије, само тајкуни имају привилегију да буду буџетски награђени”.

Но, пустимо сада неправду, и класну борбу, има ли икаквог профита у свему овоме, за нас „најобичније смртнике”?

Ако ћемо стварно да дајемо новац, најбогатијима међу нама, хајде бар да се придржавамо правила која тражимо од других земаља када Међународни монетарни фонд улаже у њихове посустале привреде, пише Џоел Стајн коментатор „Лос Анђелес тајмса”: Резање потрошње, балансирање буџета, елиминација трговинских рестрикција и новчане помоћи…Он подсећа да такве (којима ММФ даје кредите) „ми терамо да дођу овде (илегално) да чисте наше куће, окопавају баште, шишају траву, чувају нашу децу…” Предвиђа блиску будућност када ће се неки Кинез у далекој великој земљи, жалити што мора, кад му се поквари Интернет, да слуша тешко разумљиве инструкције неког јефтиног најамника из Америке који говори мандарински са тешким јенки нагласком.

Да се не би догодило, да Американци, као што то сада раде Индијци, Мексиканци или Гватемалци, раде прљаве и лоше плаћене послове у некој од садашњих земаља трећег света, овај коментатор предлаже да се ништа не предузима јер „најбољи капитализам је онај у коме право гласа има свих седамсто милијарди гласова (сваки долар један глас)”. И да се ни долар од пореских обвезника не да за спас Волстрита. А тржиште, па оно је слободно да расте, и да пада…Бар ће се Менхетен прочистити од бесних аутомобила, станови ће опет постати приступачни за обичан свет, а Волстрит ће полако почети да граде скоројевићи…

А да све то није далеко од памети показује и новоотворена рубрика у калифорнијском листу: читаоцима се пружа могућност да учествују преко Интернета у предлицитацији за куће које су због неисплаћених кредитних рата пале под хипотеку. Тако се опремљена вила од двестапедесет квадрата, са два и по купатила, травњаком, додуше без базена, лицитира по почетној цени од 150.000 долара…Ко није претходно куповао некретнине, да би их препродавао за много већу зараду, може да стекне огњиште за мале паре. Али…за кеш. Јер, кредит више готово да нема од кога да потражи. А, Америка још није постала толико слична, на пример, Мексику, па да њени држављани држе паре у сламарици, уместо да их пребију у акције на Волстриту. Да то не буде позив Мексиканцима (како се овде зову готово све имигрантске нације) да почну са све сламарицама, нову окупацију обећане земље. Више хиљада питања и многоструко више (не)веродостојних одговора потреса обећану земљу усред јаког земљотреса пред смену станара у Белој кући. Док се ишчекује долазак „нај” покераша.