Истопљена дипломатска предност Београда

Време оптужби. Недеља у разматрању почела је тако што је председник Србије са говорнице УН оптужио Запад за кршење међународног права у случају Косова.

Током обраћања Генералној скупштини Александар Вучић је рекао да је Запад признавањем косовске независности „брутално погазио” Повељу УН и негирао све принципе које данас брани. Зашто се свет није подигао на ноге у време НАТО бомбардовања СР Југославије пропраћене сецесијом Косова? Зато што се свет некада ангажује, некада ћути. Бомбардовање Београда је на глобалну улицу извело мале групе људи. Само четири године касније, свет се подигао на ноге због бомбардовања Багдада.

Администрацији Била Клинтона ретко ко је замерао „хуманитарну интервенцију” напада на СРЈ, док је Џорџ В. Буш жестоко критикован због напада на Ирак. Тони Блер се уз много ентузијазма ангажовао око бомбардовања СРЈ, а касније је постао саветник председника Вучића.

Узалуд се председник нада да ће његов говор испуњен геополитичком дидактиком било шта променити у геостратешкој орбити. Узалуд очекује да ће престати „придике о територијалном интегритету Украјине, (које) држе они који су починили агресију против Србије”. Све у своје време. Цинично и недоследно. Тако је то са политиком, дисциплином у којој често важи оно што и у саобраћају: пуна су гробља оних који су имали предност.

Подсећање на принципе и начела Повеље УН су аргументи на Вучићевој страни, али постоји један мали проблем: моћници се на такве критике не осврћу. Посебно када долаза са периферних адреса. „Снажни раде оно што могу; слаби раде оно што морају”, говорио је грчки историчар и војсковођа Тукидид. Ако председник с тим не може да се помири, не треба да се бави политиком.

Лидери многих земаља попут Србије можда ће Вучића приватно похвалити, али неће га следити. Прагматски ће се бавити реал политиком а не истеривањем истине – дисциплином коју светски моћници не подносе и склони су да казне „узбуњиваче”. Да ли се Србија подмеће или не, видећемо, али да је подметну, побринула се паравојна група од тридесетак озбиљно наоружаних и маскираних лица са блиндираним возилима. Прво су током ноћи поставили камионе као барикаду на уласку у село Бањска на северу Косова, а када је косовска полиција интервенисала, убијен је један њен припадника. Потом су упали у манастир Бањска, ту се забарикадирали а после читавог дана окршаја мистериозно нестали. Шта је био циљ њиховог окупљања, какав су план имали, и даље је непознато. Много је више питања него одговора, а серијал оптужби се размахао.

Вучић је Албина Куртија, „јединог човека који жели рат”, оптужио за „брутално етничко чишћење” Срба. Косовски премијер узвратио је оптужбом да је званични Београд руководио и финансирао напад групе коју је назвао „терористичком”. Београд је изразио саучешће због погибије полицајца, није могао да порекне српско порекло нападача, а онда је кренула релативизација. Шеф дипломатије Ивица Дачић ослонио се на историјска поређења. Ако су припадници ОВК били борци за слободу, рекао је, онда су и четворица убијених припадника српске групе борци за слободу. Како ће одјекнути ова изјава, не морам да нагађам.

Приштина је убијеном косовском полицајцу посветила дан жалости. Београд жали што су Срби „насели” на Куртијеве провокације, па је Србима убијеним у обрачуну у Србији такође посвећен дан жалости, а на северу Косова чак три дана. Политика реципроцитета изједначава жртву и нападаче.

После краха последње рунде бриселског дијалога, када је Курти оптужио изасланика ЕУ да се ставља на страну Београда, Приштина је сада, охрабрена енергичним западним осудама погибије полицајца, добила прилику за иницијативу. Истопила се дипломатска предност коју је Београд неко време имао не сопственом, већ заслугом косовског премијера који је одбијањем да формира Заједницу српских општина (ЗСО) Приштину поставио на мету критика Запада. Те предности више нема. Убијена је рафалима са положаја око манастира Бањска. Курти ће да инсистира да му Београд изручи нападаче који су се волшебно нашли у Србији. Нико за догледно време неће причати о ЗСО.

Вучићу и политичарима у Београду и Косовској Митровици дошла је на наплату погрешна и кратковида одлука да се Срби са севера прошлог новембра повуку из косовских институција, укључујући и косовске снаге безбедности. Да је било српских полицајаца, до највећег оружаног сукоба од 2004. тешко да би дошло.

Безбедносне власти на Косову показале су импресиван арсенал заплењеног оружја и оптужиле потпредседника Српске листе Милана Радоичића, за кога тврде да је припадник нелегалних структура „Цивилне заштите”, да је организовао и учествовао у нападу. Газменд Хоџа, генерални директор косовске полиције, показао је пронађену дозволу за ношење оружја за личну употребу издату Радоичићу у Краљеву. Дан касније, објављен је снимак из дрона за који у Приштини тврде да показује Радоичића у пуној ратној опреми.

Као што ћуте у болници у Новом Пазару где се неколицина нападача налази на лечењу, српске власти не помињу Вучићевог човека број један за одбрану Косова који утеривањем страха и уценама на изборима обезбеђује спектакуларне победе Српске листе. Једни га сумњиче да је умешан у убиство Оливера Ивановића јануара 2018. и кажу да му власти у Београду у знак захвалности толеришу кримогени бизнис на Косову и омогућавају лукративне послове грађевинског сектора широм Србије. Други га хвале као бескомпромисног борца за очување слобода Срба на њиховој светој косовској земљи.

Да ли су наоружани Срби припадници Северне бригаде коју је Радоичић промовисао у време када се претећом видео-поруком обратио Албанцима: „Прави терор над нашим српским народом тек почиње. Мом народу на северу, а и свим Србима, само да кажем, и онима другима, ту сам, вратио сам се, а ви знате шта то значи, јер одавде назад нема. Живела Србија.”

Кључно питање је да ли иза операције Бањска, како тврде косовски званичници, стоји Вучић или он о томе није био обавештен? Оба сценарија су опасна. Ако је знао, онда је стао не само иза једне аматерски изведене операције, већ и опасне провокације у време када јавно прича да је Србија заинтересована за преговоре а не рат. Ако председник с тим нема везе, онда значи да је изгубио контролу над милитантним националистима. Могло је то да се наслути када је Вучић пре готово годину дана признао да је „бар 20 пута” спречавао Србе са севера да не напусте косовске институције а они га ипак нису послушали. Извесно је да је нанета огромна штета не само Србима на Косову већ и званичном Београду.

Вучић ће сада доспети под снажан притисак да или обнови контролу над српским Црвеним Кмерима, или да се од њих јасно огради. Не зна се шта је теже. Ако ефикасно спречи нове покушаје насиља, потврђује да је над њима имао контролу све време. Ако у томе не успе, губи кредибилитет преговарача. Стичем утисак да су Радоичић & Цо. моћнији од Вучића, барем на северу Косова. Волео бих да грешим. Зато је председник у Њујорку деловао самоуверено, у Београду је који дан касније одавао утисак човека који не зна шта му се свалило на леђа, смушено и збуњено за неког од кога се очекују одлуке.