Мрачне стране очева

Сан Себастијан ‒ Још сама уводна сцена такмичарског данског филма „Келек”, шведске редитељке Изабеле Етклиф, са норвешким глумцем Емилом Јонсеном у главној улози, толико је шокантна да остаје у подсвести гледаоца до самог краја ове несвакидашње, али истините, аутобиографске приче коју је у истоимени роман уобличио писац Ким Лајне.

Овај филм, баш као и сам роман јасно и до крика гласно проговара о сексуалном злостављању сина од стране оца, о несагледивим траумама и опресивно суморним погледима на чињеницу да се овакве ствари догађају у овом нашем свету много чешће него што можда мислимо. Радња филма смештена је на Гренланд (где се истинити догађај и десио) и ту упознајемо Јана (Емил Јонсен) који је заправо у бекству од оца и који је ту са женом и двоје деце пожелео да нађе мир. Јан истовремено жуди да постане део отворене, колективистичке културе овог хладног острва, да и сам постане „келек” или у преводу „прљави Гренланђанин”, како се људи са овог поднебља поспрдно називају у скандинавским земљама.

Еклифова режира овај филм „мушким мишићима”, бескомпромисно урањајући у проблематику трауме мушкарца предуго злостављаног од стране рођеног оца, нудећи приказ различитих начина на које се психолошки пад од таквог догађаја може манифестовати у човеку који споља изгледа као добро прилагођен муж и отац и као неко ко би можда могао сасвим да урони у традицију и културу староседелаца Гренланда, који је у филму приказан у свој својој застрашујућој лепоти пејзажа. Филм „Келек” је попут емотивног путовања кроз срце главног јунака, кроз његову потрагу и усамљеност која га окружује, и његово дубинско истраживање најмрачнијих делова душе...

На сличну тему – очева као сексуалних злостављача, подједнако снажно а на сасвим другачији начин, проговара и белгијски филм „Тишина” Жоакима Лафоса, који је, такође, настао према истинитом догађају. И Лафос удара гледаоце песницом у стомак детаљно истражујући механизме ућуткивања везаних за ситуације сексуалног насиља, посебно унутар породице. И поготово када је патер фамилијас моћна и снажна ауторитативна фигура. Лафос се фокусира на лик супруге моћног адвоката и мајке њихове деце, која већ 25 година бира речи и пази на оно што говори. Астрид (Емануел Девос) подржава свог супруга Франсоа (Данијел Отеј) кроз деликатно и медијски веома пропраћено суђење за педофилију, на којем је он у функцији адвоката малолетних жртава. Ако Астрид ћути, то је зато што има шта да крије, што Лафос кроз прави еквилибријум догађаја расплиће све до тренутка док не постане јасно да је тај угледни адвокат заправо педофил и кућни злостављач и да је та Астридина тишина огроман терет на плећима у облику осећаја стида и велике кривице. Ту громогласну тишину у филму Жоакина Лафоса не карактерише одсуство говора већ његово присуство у форми тешког оловног прекривача с којим се осигурава друштвено пожељан породични мир и имиџ добрих породичних људи...

За разлику од ова два филма због којих се гледаоцу згади комплетан мушки род, амерички независни филм „Бивши мужеви” Ное Прицкера, стиже као „лек”, јер нуди пример добре и нежне стране мушкараца и причу која је потпуно опозитна предходним. Глумци Грифин Дан, Џејмс Нортон и Мајлс Хејзер у улогама су оца и два сина у овој приступачној комедији пуној мушке меланхолије. На тренутак ми је пало на памет да заправо гледам неку врсту „Ми ту” обрнуте слике у огледалу, да чујем мушки глас и видим мушке емотивне агоније и да сведочим мушкости у кризи. Занимљиво, нежно, духовито: о браку и везама, о напуштању од стране жена, о бучним момачким вечерима које крију мушку тугу и о породици која може да опстане упркос растанцима...

У главном такмичарском програму виђен је и нови филм румунског аутора Кристија Пујуа – ММXX (2020), у којем се он кроз четири поглавља осврће на румунску 2020. ковид годину и то чини урањајући директно у животе својих ликова, одбијајући згодне путоказе и остављајући нас да се сами крећемо кроз лавиринт често неухватљивих „пујовско интелектуалистичких” значења...

У главном програму, али ван конкуренције, виђен је и одличан шпанско-аргентински филм „Убили су пијанисту” легендарних Шпанаца Фернанда Труебе и Хавијера Марискала. Реч је заправо о анимираном трилеру који се креће у ритму џеза и боса нове, приказујући дане непосредно пре него што је латиноамерички континент постао жртва диктаторских, тоталитарних режима. Труеба и Марискал нуде „цртану” причу о музичком новинару из Њујорка који покреће готово махниту истрагу мистериозног нестанка славног бразилског пијанисте Тенорија јуниора (истинити догађај). Нестанак изузетног боса нова музичара, званично је остала неосветљена, али се зна да је нестао у Аргентини током првих година владавине војне диктатуре у овој земљи...