Тражи се М. Шаренац – поново

Исти дух који је походио „Политику” 1987. године – поново вршља. У форми утваре. Пре две деценије утвара је у „Политику” дотрчала из Централног комитета Савеза комуниста. Иако комунисти не признају духове, испоставило се да су им веома корисни. Тако је сам дух у „Политику” донео „хумореску” под називом „Војко и Савле”, коју је написао непознати, а свима познати аутор. Извесни, непостојећи – М. Шаренац. И „хумореска” је у „Политици” послушно објављена – како то увек у Србији, традиционално, налаже један други дух – дух времена. Који је увек, мање-више исти. На нашу несрећу. И на којег се увек сви ваде. На нашу трагедију.

Ових дана М. Шаренац се поново повампирио и кренуо истим стазама – право у „Политику”. И М. Шаренац је исти као и пре двадесетак година. Ништа се није променио. То је зато што су духови прошлости у Србији једина константа. Само, што овај пут М. Шаренац није донео „хумореску” него захтев за смену главне уреднице. Што би било сасвим легитимно, да није кукавички подметнуто. Јер сада се та принова, у форми захтева за смену овог и избор новог, брутално одбацује. Стиде је се и препознатљиви отац и непозната мајка, мада се и за мајку основано сумња да је мушкарац. И ни за живу главу не би признали да је чедо њихово. Нико – до радосне бабице, која је свету обзнанила постојање дотичног недоношчета. То јест, постојање, иначе непостојеће, иницијативе.

Зато је Србија посебна. Увек нас дотуче оно чега формално нема, а фактички нам о глави ради. И чега формално има, а фактички се и не примећује. Ту се мисли на јавну и демократску процедуру. Макар на власти били и они којима је демократија у имену странке.

Далеке 1987. године, после јавног срамоћења академика Гојка Николиша у памфлету „Војко и Савле” – он је послао писмо тадашњем властодршцу „Политике” – такође, демократски оријентисаном Живораду Миновићу, јер, као што је познато, Србија има вишак демократске оријентације, а мањак демократске праксе. И наравно, логично и сасвим очекивано – писмо није објављено. Услед недостатка поменуте праксе. А академик Николиш је једну своју реченицу поклонио Србији за сва времена. Ако тада није била објављена у „Политици” – нека буде сада. Упућена тадашњем газди „Политике”. а која се односи на све газде „Политике” после тога, до сада, сада, а и после овога: „Жалим што сте своју савест затворили у кавез, што сте пред Вашим колективом и јавношћу учинили све могуће маневре да сакријете правог аутора, те сте тако преузели на себе тешку одговорност за ауторство поменутог написа”.

Преведено на језик данашњице – ово је апел бабици да не крије родитеље, јер је бесмислено да честита бабица преузима на себе одговорност неодговорних створитеља? Зашто су они кукавице које не смеју јавно да кажу: да, дете је наше, иницијатива је наша, Љиљана Смајловић из тог и тог разлога (или чак и без разлога) мора да оде – и тачка. Али у Србији одавно има мањак тачака и вишак зареза. И то би било у реду. Храбро. Доследно. Демократски. Транспарентно. А не овако. Потурање кукавичјег јајета – у стилу да ми не спадне круна са главе или види моје чисте руке, ничим упрљане. То је увек било и биће достојно презира. Јер, боље је јавно и отворено, без увијања – па макар и наопако него овако смуљаво, испод жита и карикатурално. Боже, како ништа не може да сроза једну власт колико њена сопствена карикатуралност! И њен сопствени кукавичлук. То је на време схватио редитељ Горан Марковић, који је, часно, на првој седници Управног одбора, поднео оставку – јер није желео да буде камен у туђој руци.

А, све то дешава се у несрећно време кад једна невладина организација прави списак неподобних. Којима, отприлике, треба ставити брњицу на уста. Љиљана Смајловић је на том списку. Не зна се само зашто је одабрана да се од ње прве крене. Иако ја, лично, из својих убеђења и принципа са многима, од сада нанишањених, не бих попио ни кафу (не знам да ли је и Коштуница ту пописан, са њим, рецимо, не бих попио ни чај) – али сматрам антицивилизацијским чином атак на право људи да имају сопствени став. Са многима који су тамо побројани никада се нисам слагао. Штавише, деловања неких од њих била су ми директно одвратна. Али, урадићу све што је у мојој моћи да они имају право да слободно изразе своје мишљење. Не само због тога што неки од њих тако најбоље штете сами себи. То ме весели. Већ зато што ме обесхрабрује покушај да се некоме у 21. веку забрани да мисли и мишљење изрази. Гнушам се жигосања и анатема сваке врсте.

Демократска јавност је својевремено била згрожена Шешељевим списковима неподобних новинара. Доживљавали смо их као спискове за ликвидацију. Неки, са данашњег списка Соње Бисерко – тада су ћутали. Што је бедно са њихове стране. Али, ко год је истински демократа, на ово нема право да ћути. Ни онда када су „патриоте” правилe спискове „издајника”, ни сада када „издајници” праве спискове неподобних „патриота”. У Србији је све увек одвратно предвидљиво. Исти је ментални склоп састављача спискова, само што те спискове за одстрел једни праве под фирмом четника, а други под фирмом партизана. Докад, аман! И када ће у Србији престати међусобни прогон „патриота” и „издајника” и почети живот? У чему је разлика између Шешељевих нарикача које куну унуке неистомишљеника, од оних из невладиних организација које их стављају на спискове за ломачу, са свим оним што су изговорили и написали? Нема разлике – иако се обе стране убише да докажу како се разликују. А исти су. Најгори су.

Из свега произилази једно питање. Где су ту нормални, они који неће никога да прогањају, они којима су се на врх главе попели демагози „патриоте” и демагози „издајници”? Када би сви, згађени реваншистима свих боја и идеологија, истовремено скочили увис, од њиховог труптаја при доскоку – планета Земља би, сигурно, искочила из своје орбите. Зато, немојте скакати. Довољно је само да останете нормални. И то је неки напредак.