Како је пропао босански Хонгконг

Брчко – Пре неколико година о Брчком се говорило као о новом Хонгконгу, рају за инвеститоре, високом стандарду, месту где ће у БиХ бити прво решени сви проблеми, о огледном примеру за целу БиХ и регион, па је чак изнајмљена и посебна агенција из Београда која је о трошку локалне владе требало да шири такве гласове по свету под слоганом „Оглед за углед”, и за то се утрошило неколико милиона марака. Међутим, када се све сабере и одузме, више је него очигледно једно: Брчко данас има нижу просечну плату и од Федерације и од Републике Српске, осим неколико изузетака као што су Топионица олова, Бимал, и неколико мањих погона, има фабрике које су зарасле у коров, има пијацу Аризона, која је некада представљана „као привредно чудо” и у које је наводно инвестирано више од 270 милиона марака (углавном из средстава пореских обвезника). Данас Аризона изгледа као неки град из филмова о Дивљем западу који је напуштен и у коме лено дрема неколико салунџија и трговаца који се зачуде када неки случајни пролазник наврати.

Брчко има депонију смећа која је стално (само)запаљена и од које пола општине не може да дише, започету фабрику питке воде која ће Брчаке коштати (ако се икада заврши) неколико десетина милиона марака и из које ће излазити најскупља вода у БиХ, има неколико „индустријских зона” до којих је о трошку пореских обвезника доведена инфраструктура, али нигде инвеститора.

Брчко од целог обећаваног просперитета има подељено становништво на пола: пола има посао а пола нема – али пред сваке изборе имају обећање да ће бити запослени, има најскупљу предизборну кампању где се преко ноћи у смислу удварања бирачима започињу путеви и путељци који ће бити завршени када грађани дају глас онима који су започели посао, има километрима дугу уличну расвету, али више од половине светиљки је пружено до викендица локалних моћника.

Брчко имa велики буџет више од 120 милиона евра годишње који је загарантован на нивоу од безмало четири одсто од пореских прихода целе БиХ па због тога многи гунђају да се ради о паразиту, има по разним банкама депонованих на десетине милиона марака јер влада није успела да тај новац инвестира.

Можда ово изгледа као суморна слика једног града који је прокоцкао највећу шансу коју је имао у својој историји, али у односу на више од милијарду евра колико је само продефиловало кроз буџет дистрикта у последњих осам година, реално је било да све буде далеко боље. Са толиким новцем могло се урадити далеко више, посебно обилазница јер комуникација Београд – Бањалука пролази кроз сам центар града, у град се могла довести питка вода, могли су се привући квалитетни инвеститори и искористити позиција добијена у Дејтону, што је ваљда и била идеја твораца дистрикта.

Привредни субјекти који су некада били окосница развоја целог подручја и који су запошљавали неколико хиљада радника као што су фабрика конфекције „Интерплет”, фабрика обуће „Босна” или месна индустрија „Бимал” углавном су зарасли у коров. Поред тога постоји и низ фирми које су приватизоване, углавном по националном кључу, као што је „Боснаплод” које више животаре него што раде, и у којима су запослени са правима равни деветнаестом веку. Лука, чија се приватизација најављује, сви су убеђени циљано према некоме ко је близак власти, више не ради него што ради, са претоваром од неколико шлепера годишње.

Оно што је позитивно је неколико компанија које су успеле да сачувају своју независност и које су се уместо мешетарењу окренуле тржишту, као што је у првом реду „Термоелектро” (приватизовани део београдског Термоелектра у БиХ) који добија респектабилне послове у БиХ, и иностранству и запошљава неколико стотина радника, али како кажу у тој компанији мада су један од највећих пореских обвезника у самом дистрикту нису још добили ниједан посао.

Због свега овога евидентно је да Брчко већ дуже заобилазе сви озбиљни путеви, и више је него очигледно да у главама оних који воде град стоји да је лакше и безбедније бити мимо путева. Ово је изгледа осетио и супервизор за Брчко Рафи Грегоријан, који је покренуо низ акција да рашчисти са криминалом. У ту сврху ангажована је и посебна екипа из Транспаренси интернешенела која је пре неколико дана закључила износећи јавно резултате свога истраживања да је у граду најкорумпиранији кабинет градоначелника, а у стопу га прати владајућа странка СДП (лидер јој је у Сарајеву Златко Лагунџија) и Независна комисија за запошљавање.

Али гледајући градоначелника Мирсада Ђапу, он нимало због тога не изгледа забринуто, пред изборе, за куповину гласова, из буџета дели шећер, кафу, уметно гнојиво… и шаком и капом и прилично пркосно на оптужбе за корупцију на предизборним скуповима одговара: Шта они има да траже, ја сам бег и бог!

Да је ситуација више него алармантна упозорава и Синдикат и његов председник Илија Калајџић који каже да ће синдикалци тражити заштиту радничких права у дистрикту од ентитета и заједничких институција БиХ, јер су она на нивоу од пре сто година.