Ки­не­ске фан­фа­ре Ба­ша­ру ел Аса­ду

По­твр­ђу­ју­ћи рас­ту­ће гло­бал­не ам­би­ци­је, Ки­ну је по­сле ула­ска у сре­ди­ште аме­рич­ког ути­ца­ја на Бли­ском ис­то­ку, Са­у­диј­ску Ара­би­ју, по­ход на ре­ги­он до­вео и до ба­сти­о­на ру­ског ути­ца­ја, Си­ри­је. Си­риј­ски пред­сед­ник Ба­шар ел Асад, по­сле пом­пе­зног до­че­ка, за­вр­шио је че­тво­ро­днев­ну зва­нич­ну по­се­ту Ки­ни, пр­ву од 2004.

Иако је био по­зван на спорт­ски до­га­ђај, отва­ра­ње Азиј­ских ига­ра у Ханг­џуу, Асад је то­ком раз­го­во­ра с пред­сед­ни­ком Си Ђин­пин­гом уго­во­рио стра­те­шко парт­нер­ство две зе­мље.

За са­да је не­ја­сно ка­ко ће оно из­гле­да­ти, да ли ће би­ти чи­сто еко­ном­ске и тр­го­вин­ске при­ро­де или ће укљу­чи­ва­ти по­ли­тич­ку ди­мен­зи­ју. По­сма­тра­чи за­кљу­чу­ју да је све део ши­ре игре Пе­кин­га, ко­ји оку­пља са­ве­зни­ке ка­ко би се уки­нуо мо­но­пол аме­рич­ке хе­ге­мо­ни­је и ус­по­ста­вио мул­ти­по­лар­ни ме­ђу­на­род­ни си­стем у ко­јем би Ки­на има­ла во­де­ћу уло­гу.

„Ки­на је спрем­на да ра­ди за­јед­но са Си­ри­јом... и за­јед­нич­ки бра­ни ме­ђу­на­род­но по­ште­ње и прав­ду... опи­ру­ћи се стра­ним ути­ца­ји­ма и уни­ла­те­рал­ним за­стра­ши­ва­њи­ма чу­ва­ју­ћи на­ци­о­нал­ну не­за­ви­сност, су­ве­ре­ни­тет и те­ри­то­ри­јал­ни ин­те­гри­тет”, из­ја­вио је Си на кон­фе­рен­ци­ји за штам­пу.

По­зва­ти у Ки­ну Аса­да, чи­ји је ре­жим под аме­рич­ким и европ­ским санк­ци­ја­ма, не­сум­њи­во је по­ли­тич­ки и ди­пло­мат­ски иза­зов За­па­ду, али је исто­вре­ме­но и сиг­нал да се Пе­кинг не ус­те­же да по­зи­ци­ју Ру­си­је, осла­бље­ну ра­том у Укра­ји­ни, ко­ри­сти за про­дор соп­стве­них ин­те­ре­са.

По­се­те Аса­да и ку­вај­тског пре­сто­ло­на­след­ни­ка по­след­њи су при­ме­ри ра­сту­ћег ути­ца­ја Ки­не на Бли­ском ис­то­ку. Пе­кинг је у мар­ту по­сре­до­вао у нор­ма­ли­за­ци­ји од­но­са Ира­на и Са­у­диј­ске Ара­би­је, а у ав­гу­сту је гру­па­ци­ја БРИКС, у ко­јој је Ки­на во­де­ћа еко­но­ми­ја, по­ну­ди­ла члан­ство Са­у­диј­ској Ара­би­ји, Ира­ну, Ује­ди­ње­ним Арап­ским Еми­ра­ти­ма и Егип­ту. Ки­на је исто­вре­ме­но нај­ве­ћи ку­пац са­у­диј­ске и иран­ске наф­те.

Пе­кинг је од из­би­ја­ња си­риј­ске кри­зе чвр­сто ста­јао уз ре­жим у Да­ма­ску, уз­др­жа­вао се од ре­зо­лу­ци­ја ње­го­ве осу­де, чак ко­ри­стио ве­то у Са­ве­ту без­бед­но­сти, али је па­жљи­во гле­дао да не пре­ђе аме­рич­ке „цр­ве­не ли­ни­је” кад год је то мо­гу­ће. Ни­је вој­но по­ма­гао Аса­до­ву власт, ни­је слао тру­пе или вој­ну опре­му.

Ки­на се фо­ку­си­ра на бу­ду­ћу еко­ном­ску са­рад­њу са зе­мљом стра­те­шки ло­ци­ра­ном из­ме­ђу Ира­ка, Тур­ске, Пер­сиј­ског за­ли­ва и Изра­е­ла. Пе­кинг да­је до зна­ња да је ве­о­ма за­ин­те­ре­со­ван за уче­шће у об­но­ви ра­том те­шко ра­зо­ре­не зе­мље кад се кри­за окон­ча не­ким ме­ђу­на­род­но при­хва­тљи­вим по­ли­тич­ким ре­ше­њем или ако САД и Европ­ска уни­ја пре­ста­ну да ре­кон­струк­ци­ју усло­вља­ва­ју по­ли­ти­ком. Ки­не­ске ком­па­ни­је ни­су спрем­не на ула­га­ња док су на сна­зи за­пад­не санк­ци­је, јер би ти­ме ри­зи­ко­ва­ле про­бле­ме на гло­бал­ном тр­жи­шту. От­ка­ко се Си­ри­ја ја­ну­а­ра 2022. при­дру­жи­ла ки­не­ској ини­ци­ја­ти­ви „По­јас и пут”, из Пе­кин­га ни­је сти­гла ни­јед­на по­слов­на по­ну­да.

Асад је про­ши­рио ли­сту вој­них и еко­ном­ских парт­не­ра, на ко­јој су са­да са­мо Ру­си­ја и Иран. По­је­ди­ни ана­ли­ти­ча­ри за­кљу­чу­ју да Си­ри­ја ипак не мо­же да ра­чу­на на кон­крет­не ре­зул­та­те Аса­до­ве по­се­те у ско­рој бу­дућ­но­сти. Пе­кинг је у по­вољ­ни­јој по­зи­ци­ји: на пу­ту при­до­би­ја­ња са­ве­зни­ка по Афри­ци и Ази­ји до­био је још јед­ну зе­мљу Бли­ског ис­то­ка.

Парт­нер­ство с Ки­ном Аса­ду ће би­ти од ма­ле по­мо­ћи код ку­ће, где је су­о­чен с озбиљ­ном еко­ном­ском кри­зом и ра­сту­ћим не­за­до­вољ­ством због на­глог ско­ка це­не го­ри­ва, по­вла­че­ња вла­ди­них суб­вен­ци­ја и ко­лап­са на­ци­о­нал­не ва­лу­те, ли­ре. На ан­ти­вла­ди­ном про­те­сти­ма у ју­го­за­пад­ној про­вин­ци­ји Су­вај­да ма­њин­ска за­јед­ни­ца Дру­за, тре­ћа по ве­ли­чи­ни у зе­мљи, тра­жи пред­сед­ни­ко­ву остав­ку. Де­мон­стра­ци­је не­пре­кид­но тра­ју од 20. ав­гу­ста, а су­ни­ти из су­сед­не про­вин­ци­је Да­ра при­дру­жи­ли су се про­те­сту зах­те­ва­ју­ћи „хлеб, сло­бо­ду и до­сто­јан­ство”. Ти­ме су ру­ши зва­нич­ни на­ра­тив да, сем ши­ит­ских Ала­ви­та, ко­ји­ма при­па­да Асад, и све дру­ге ма­њи­не по­др­жа­ва­ју ре­жим.

Да­маск пре­вен­тив­но оп­ту­жу­је За­пад да под­сти­че по­бу­ну и, иако власт ни­је угро­же­на, тра­жи по­др­шку Ру­си­је, Ира­на и ли­бан­ског Хе­збо­ла­ха. У та­квим окол­но­сти­ма са­рад­ња с Ки­ном је ви­ше не­го до­бро­до­шла.

Гра­ђан­ски рат у Си­ри­ји од­нео је 250.000 жи­во­та, ра­се­лио 14 ми­ли­о­на љу­ди и на­нео ште­ту ко­ја се це­ни на нај­ма­ње 400 ми­ли­јар­ди до­ла­ра. За­пад­не санк­ци­је углав­ном ни­су огра­ни­чи­ле ак­тив­но­сти енер­гет­ских ком­па­ни­ја ко­је по­слу­ју на ис­пра­жње­ном си­риј­ском тр­жи­шту, по­пут две ко­је су при­па­да­ле уби­је­ном ше­фу пла­ће­нич­ке гру­пе „Ваг­нер”, Јев­ге­ни­ју При­го­жи­ну. Али, Ру­си­ја и Иран не­ма­ју еко­ном­ске и фи­нан­сиј­ске по­тен­ци­ја­ле за ефи­ка­сну об­но­ву. Фон­до­ви са За­па­да ли­ми­ти­ра­ни су ста­вом да не­ма ре­кон­струк­ци­је док се не ус­по­ста­ви по­ли­тич­ка ста­бил­ност и не фор­ми­ра пре­ла­зна вла­да – без Аса­да.

За­то си­риј­ски пред­сед­ник не­ма мно­го из­бо­ра у по­тра­зи за но­вим са­ве­зни­ци­ма. На­да се да ће Ки­на би­ти ме­ђу пр­ви­ма ко­је ће по­ну­ди­ти по­моћ у об­но­ви зе­мље. На­ја­ва стра­те­шког парт­нер­ства од­ра­жа­ва спрем­ност Ки­не да по­мог­не ре­кон­струк­ци­ју, али са­мо ако су ње­не ин­ве­сти­ци­је без­бед­не. Пе­кинг же­ли да по­др­жи Аса­да под усло­вом да им он обез­бе­ди ту си­гур­ност. А то не­ће ићи ла­ко.