Та­мо је срп­ској вој­сци је­ди­ни био пут

По­сле сне­жних бу­ра на се­вер­ним стра­на­ма ал­бан­ских пла­ни­на, ду­гу ко­ло­ну пу­ков­ских ко­мо­ра Мо­рав­ске ди­ви­зи­је пр­вог по­зи­ва, на при­мор­ју је до­че­ка­ла ки­ша и те­шко про­ход­ни те­рен. По­след­њим сна­га­ма, са пре­мо­ре­ним људ­ством и из­ну­ре­ном сто­ком, сти­гла је на при­ста­ни­ште Ме­до­ве (Сан-Ђо­ва­ни), а вој­нич­ка прат­ња по­че­ла је спре­ма­ти ло­го­ре за пре­но­ћи­ште.

– Оку­пље­ни у го­ми­ли, ми, ђа­ци под­о­фи­ци­ри, гле­да­ли смо кроз ве­чер­њу по­лу­та­му.  По­след­њи зра­ци сун­ца про­би­ше раз­ре­ђе­не обла­ке, у не­ви­ђе­ној ле­по­ти оба­сја­ше гра­нит­ну сте­ну и оцр­та се уре­зан џи­нов­ски крст и нат­пис ис­под ње­га „Хра­брим срп­ским бор­ци­ма –жр­тва­ма ’Ха­ми­ди­је’”. И док смо за­ди­вље­но по­сма­тра­ли тај ве­ли­чан­стве­ни при­зор, ђак-на­ред­ник ре­че: „У овим во­да­ма остао је да веч­но по­чи­ва и мој ста­ри­ји брат”, па по­чи­ње ти­хим гла­сом, са по­но­сом, да из­ла­же бол­ну по­вест – за­по­чи­ње сво­ју за­бе­ле­шку Дра­го­љуб Ми­хај­ло­вић.

При­ча је то о ис­кр­ца­ва­њу 17. пу­ка у ово при­ста­ни­ште као по­моћ цр­но­гор­ској вој­сци. Док се део вој­ске још на­ла­зио на два грч­ка бро­да ко­ји су пре­ве­зли пук из Со­лу­на до Ме­до­ве, из­не­на­да се на мо­ру по­ја­вио нај­ве­ћи тур­ски рат­ни брод „Ха­ми­ди­ја” и то­пов­ским пло­ту­ни­ма по­чео бом­бар­до­ва­ти бро­до­ве и ис­кр­ца­ле вој­ни­ке на оба­ли. И, мо­жда би оба грч­ка бро­да би­ла по­то­пље­на и мно­го ви­ше срп­ских вој­ни­ка из­ги­ну­ло, до­пи­су­је Ми­хај­ло­вић, да се на при­ста­ни­шту ни­је за­де­си­ла срп­ска брд­ска ба­те­ри­ја, 

„По­руч­ник на­ше ба­те­ри­је пре­у­зео је сме­ло ко­ман­ду, са ар­ти­љер­ци­ма је бр­зо скло­пио рас­кло­пље­не то­по­ве и отво­рио паљ­бу на бој­ни брод ко­ји се по­сле пр­вих пло­ту­на у нај­ве­ћој бр­зи­ни иш­че­зао са ви­ди­ка. Оба грч­ка бро­да лак­ше су оште­ће­на, али је оста­ло мно­го ра­ње­них и 63 по­ги­ну­ла и уда­вље­на, ме­ђу ко­ји­ма је био и брат на­ше­га дру­га, јер ни­су сви мо­гли би­ти у во­ди про­на­ђе­ни. Сво­је, на оба­ли по­ги­ну­де и из мо­ра из­ва­ђе­не мр­тве дру­го­ве, са­хра­ни­ли смо у ма­ле­ној ма­сли­но­вој го­ри бли­зу при­ста­ни­шта, а у гра­нит­ну сте­ну уре­зан је ве­ли­ки крст са ре­чи­ма по­све­те”, бе­ле­жи Ми­хај­ло­вић, па на­ста­вља да још док је ђак-аред­ник из­го­ва­рао по­след­ње ре­чи, у гру­пи се ти­хо као мо­ли­тва за­чу­ше сти­хо­ви кроз ко­је је пе­сник Во­ји­слав Илић Мла­ђи опе­вао те хе­рој­ске тре­нут­ке.

„Крај пла­вих оба­ла Ја­дран­ско­та мо­ра, у ши­ро­ком хла­ду ма­сли­но­вих го­ра, по­чи­ва­ју они. Ка­да ма­ле ла­сте под је­сен до­ле­те, до­не­су им по­здрав До­мо­ви­не све­те, Отац је­дан ста­ри, с го­ра Шу­ма­ди­је сти­же тад у лу­ку гра­да Сан-Ђо­ва­ни, да по­тра­жи си­на ко­га мо­ре кри­је, свог хра­брог је­дин­ца, жр­тву ’Ха­ми­ди­је’. Од мра­ка до зо­ре, од зо­ре до мра­ка, ту­жно се раз­ле­го, у ча­су ти­ши­не, очај­нич­ки ва­пај ста­рог Шу­ма­дин­ца: ’Дај ми га, о мо­ре, из тво­јих ду­би­на, што ће те­би те­ло не­зна­ног ту­ђин­ца, мо­ре пла­во, вра­ти ми је­дин­ца. И не­ма се безд­на под­мор­ских ду­би­на сми­ло­ва над безд­ном очин­ско­га ср­ца, те из­ба­ци го­ре, врх мор­ских хри­ди­на, мом­ка ког је дав­но це­ли­ва­ла смр­ца. Отац мр­тва си­на у на­руч­ју но­си, љу­би га у че­ло, ми­лу­је по ко­си, и су­за­ма бо­ла обра­зе му ро­си’.”

Сви смо осе­ти­ли ка­ко сто­ји­мо у ста­ву мир­но и ка­ко на­ма пре­ко ли­ца те­ку су­зе. Као  ехо вој­нич­ке тру­бе за по­след­њи по­здрав рат­ни­ку, у уши­ма су зво­ни­ле ре­чи ђа­ка-вој­ни­ка: „И спу­шта га до­ле не­жно и по­ла­ко у сту­де­ну ра­ку, у скро­ви­ти ку­так, и крст је­дан бео од је­ло­вих гра­на ста­рац зде­ља си­ну и на кр­сту ста­ви: ’Ов­де мој је­ди­нац, по­нос мо­јих да­на, спи на веч­ној стра­жи пла­во­та Ја­дра­на. Жи­вео је с ча­шћу, умро је у сла­ви’. Збо­гом, си­не”.

– Крај ло­гор­ске ва­тре оста­ли смо те но­ћи ду­го. У раз­го­во­ри­ма, та­да ни­смо мо­гли пред­ви­де­ти да ће од 300 хи­ља­да срп­ских бо­ра­ца на Со­лун­ски фронт сти­ћи са­мо по­ло­ви­на. И још је тра­ја­ла ноћ кад смо са ко­мо­ра­ма жур­но кре­ну­ли ка да­ле­ким по­ло­жа­ји­ма.  Сле­де­ћих да­на на­ше је­ди­ни­це до­би­ле су сме­ну, а ми смо по­шли ка Дра­чу, Ва­ло­ни, Кр­фу, та­мо „ку­да је срп­ској вој­сци је­ди­ни био пут” – за­вр­ша­ва при­по­вест Дра­го­љуб Ми­хај­ло­вић, ђак-под­о­фи­цир Мо­рав­ске ди­ви­зи­је.