ДЕМОКРАТСКИ ФРОНТ ЕВРОПСКОГ НАРОДА СРБИЈЕ

Када сам пре пар месеци, непосредно након мајских избора, изјавио како су „они” заслужили да изгубе, али „ови” нису заслужили да победе, онда то уопште није била пука колумнистичка досетка, већ аналитички резиме једне до апсурда первертоване политичке сцене. Замислите шта би се, на пример, догодило да су тзв. националне снаге успеле да саставе владу са таквим међуљудским односима и таквом конфузијом око стратешких питања и циљева каква се испоставило да постоји код радикала! И колико би се одржала та влада?

С друге стране, тешко је замислити власт која је за свега неколико месеци успела да наниже толико аутоголова, промашаја, скандала и пораза попут ове садашње, а која при томе делује стабилније од било које у последњих десет година. Парламент читаво лето није радио. Два месеца се не зна ко је и када ухапсио Радована Караџића. Привреда стоји у ишчекивању Фијата и будућег крагујевачког чуда, које је, узгред речено, вероватно исто колико и Госпа у Међугорју. Не зна се ко је одговоран за смрт демонстранта Ранка Панића и прекомерну употребу силе за време опозиционог митинга. Одложено нам је одмрзавање привременог споразума са ЕУ. Чланице владајуће коалиције не могу да у скупштини обезбеде чак ни просту већину за сопствени предлог резолуције о Косову. Потписани енергетски споразум са Русијом доведен је у питање.Спољни дуг расте, тендери не успевају, концесије пропадају, док нам европски и амерички „пријатељи” све отвореније заврћу руке тражећи легализацију Еулекса, а од наших суседа признање косовске независности.

Заправо, највећи успех ове владе и једино у чему се до сада показала врло успешном јесте нешто што, додуше, формално никако не спада у њено поље деловања, али је одувек било омиљена активност сваке власти – цепање опозиционих странака и прекрајање опозиције по властитој мери. Наравно да пада оно што је паду склоно. Али вероватно радикалски расцеп не би био ни тако брз ни тако радикалан да није било дискретног подстицаја из одређених политичких, дипломатских и тајкунских центара. Још почетком лета на једвите јаде и уз доста сумњивог политичког и финансијског инжењеринга склепана влада у међувремену толико је ојачала својепозиције у парламенту да ће, настави ли се овај тренд, ускоро на прсте моћи да се преброје посланици на које, злу не требало, Борис Тадић не би могао да рачуна. У суштини, српска опозициона књига је у овом тренутку спала на два слова – помало обезглављене Шешељеве радикале и помало апатичне Коштуничине народњаке. Сви остали су део Тадићевог „европског фронта”, актуелне верзије некадашњег „социјалистичког савеза радног народа” који је у условима тадашње меке диктатуре требало да очува привид политичког плурализма. 

Када се сада са ове невелике дистанце осврнемо на последње председничке изборе откривају се неке занимљивости које бацају донекле ново светло на ту историјску утакмицу. Од пет главних председничких кандидата чак четири (Тадић, Николић, Мркоњић, Јовановић) данас марширају у мање-више истом строју, а и онај пети, повремено, као да погледује на ту страну. Милутин Мркоњић, до јуче љути социјалиста, Милошевићев неимар и лични пријатељ, који је за преминулим „Председником” пролио много врелих суза и увек имао спремну бујицу псовки на рачун његових „убица”, данас поново нешто тумара, гради, галами и обећава диљем европске Србије. Чедомир Јовановић је готово сасвим пацификован скупштинским споразумом о сарадњи са ДС-ом, а још више „принципијелним” (не)уласком ЛДП-а у београдску власт и јавна предузећа. Коначно, Томислав Николић, доскора, мислило се, највећи противник наше европске будућности, своју даљу политичку егзистенцију, као и мандате свог посланичког клуба мора да захвали само доброј вољи, или, пак, добром дилу са америчким амбасадором и Тадићевом „Европском Србијом”. А што се тиче потенцијалних незадовољстава и незадовољника унутар саме владајуће коалиције (СПС, Г17 плус), њима се уста запушавају што Стратеџиковим резултатима истраживања јавног мњења, што указивањем на нове реформске снаге на Тадићевој – све дужој – клупи за резерве. Значи ли то онда да је ова влада стабилна, а њен опстанак загарантован? Не. Али значи да ће трајати све док чланови српског демократског картела не одлуче другачије.

Све у свему, за разлику од комуниста који су безуспешно тежили „једнопартијском плурализму”, ДС је данас на пола пута да створи неку врсту „вишестраначког монизма”. Свих пет председничких кандидата данас су за Србију у Европи, Косово у Србији, добре односе са Русијом и пуну сарадњу са Хашким трибуналом. Да ли је то можда онај национални консензус који нам је све време недостајао? Или је заправо реч о, с једне стране, великом фолирању и покушају ускакања у воз за који се верује да је победнички, а, са друге, о чињеници да је поменутом картелу генерално свеједно о каквом је човеку, идеји или идеологији реч само уколико се не доводи озбиљно у питање доминација ДС-а на унутрашњем – и „евроатлантске” интеграције на спољњем плану. А о свему осталом ћемо се већ договорити.

Главни уредник часописа 
,,Нова српска политичка мисао”