Ако се ћути, траума остаје

Недавно је у Београду одржана тродневна Међународна конференција историјских музеја. На научном скупу, који су организовали Међународна асоцијација историјских музеја и Историјски музеј Србије, поред наших стручњака, учествовали су и многобројни представници историјских музеја из других земаља.

Ханс Отомејер, директор Немачког историјског музеја из Берлина, одржао је уводно излагање о музејима као местима помирења, што је и била тема овогодишње конференције. Пре две године је у овом немачком музеју отворена стална поставка која приказује историју немачког народа. Изложба је привукла велику пажњу јавности, највише због приказивања и оног најмрачнијег дела немачке историје. Стога Ханс Отомејер за „Политику” прича о искуствима приликом представљања трауматичних догађаја, као и утицају музеја на суочавање друштва са прошлошћу.

На који начин музеји могу да буду места помирења?

Музеји објективном оку могу представити слике и предмете који сведоче, објашњавају и образлажу прошлост. Предност историјских музеја је што привлаче много више људи од музеја уметности. Поред тога, потребна је, наравно, и писана реч историчара, а велики допринос могу да дају и књижевност и филм. Уколико снимите филм типа „Ромео и Јулија”, о љубави две особе, једне из Хрватске, друге из Србије, постићи ћете много више него да сте написали историјску књигу са 750 поглавља и комплетним списком литературе.

Али, да ли историја може да буде објективно приказана? Шта је са различитим интерпретацијама истих догађаја?

Наравно да се историја може приказати на објективан начин. Можете је приказати тако што ћете представити различите тачке гледишта. У Немачком историјском музеју постоји фантастична тродимензионална соба. Може се поставити неки експонат, а затим свуда око тог предмета иду различита објашњења и интерпретације. Део историје који представља Западну и Источну Немачку представили смо као две паралелне приче које раздваја зид са бодљикавом жицом. Често могу да се прикажу две различите истине како би посетилац имао могућност да се определи за једну од њих и да формира своје мишљење. То, на пример, не може да се уради на филму који је увек линеаран. Ја сматрам да не постоји историја једног народа, јер је то истовремено и историја других европских народа.

На овим просторима се последњих година много прича о суочавању са прошлошћу. Како су се Немци изборили са тим пре шездесет година?

Постојао је период тишине од краја рата до краја шездесетих година двадесетог века. Нико није говорио о прошлости. Затим се током протеста 68. повећало интересовање и започете су неке дискусије. Занимало нас је о чему то наши родитељи не говоре. Временом су људи почели да се отварају и да причају о својим искуствима из Другог светског рата. Знате, процес суочавања са прошлошћу најпре мора да започне разговорима, како би се искристалисала одређена питања. Потребно је интересовање, запиткивање, али и време.

Значи, ипак је потребно време да би се неке ствари могле објективно сагледати?

Тачно, не може се бити објективан на самом почетку дискусије. То долази тек касније. Морају се прикупити сећања, биографије, сведочења. Неопходно је радити и на колективном сећању. Битно је да се схвати да жртве нису постојале само на једној страни. То је врло слично фази трауме у психологији. Ако се о томе не прича, ако се не спозна шта се све дешавало, онда ће та траума остати. Прогониће нас као неки демон, не само народ, него и појединце.

Како то да сте наишли на критике немачке јавности када сте одлучили да отворите сталну поставку која приказује немачку историју? Ипак је прошло шест деценија од завршетка Другог светског рата.

У почетку су нас критиковали новинари. Њих је, у међувремену, у исправност наше одлуке убедио податак да је више од милион посетилаца видело нашу сталну поставку. Сада нас критикују историчари које ужасава чињеница да људи гледају Хитлеров радни сто, Наполеонову униформу и фотографије уједињења две Немачке. Они би нашим посетиоцима најпре одржали вишесатна предавања како не би дошло до погрешних интерпретација. Али, критике су нормалне у демократијама. Уколико учините праву ствар, увек остаје оних десетак процената незадовољних. Уколико погрешите незадовољно ће бити осамдесет, а само ће вас двадесет посто подржати. Стопостотна подршка је могућа само у тоталитарним режимима.