Ako se ćuti, trauma ostaje

Nedavno je u Beogradu održana trodnevna Međunarodna konferencija istorijskih muzeja. Na naučnom skupu, koji su organizovali Međunarodna asocijacija istorijskih muzeja i Istorijski muzej Srbije, pored naših stručnjaka, učestvovali su i mnogobrojni predstavnici istorijskih muzeja iz drugih zemalja.

Hans Otomejer, direktor Nemačkog istorijskog muzeja iz Berlina, održao je uvodno izlaganje o muzejima kao mestima pomirenja, što je i bila tema ovogodišnje konferencije. Pre dve godine je u ovom nemačkom muzeju otvorena stalna postavka koja prikazuje istoriju nemačkog naroda. Izložba je privukla veliku pažnju javnosti, najviše zbog prikazivanja i onog najmračnijeg dela nemačke istorije. Stoga Hans Otomejer za „Politiku” priča o iskustvima prilikom predstavljanja traumatičnih događaja, kao i uticaju muzeja na suočavanje društva sa prošlošću.

Na koji način muzeji mogu da budu mesta pomirenja?

Muzeji objektivnom oku mogu predstaviti slike i predmete koji svedoče, objašnjavaju i obrazlažu prošlost. Prednost istorijskih muzeja je što privlače mnogo više ljudi od muzeja umetnosti. Pored toga, potrebna je, naravno, i pisana reč istoričara, a veliki doprinos mogu da daju i književnost i film. Ukoliko snimite film tipa „Romeo i Julija”, o ljubavi dve osobe, jedne iz Hrvatske, druge iz Srbije, postići ćete mnogo više nego da ste napisali istorijsku knjigu sa 750 poglavlja i kompletnim spiskom literature.

Ali, da li istorija može da bude objektivno prikazana? Šta je sa različitim interpretacijama istih događaja?

Naravno da se istorija može prikazati na objektivan način. Možete je prikazati tako što ćete predstaviti različite tačke gledišta. U Nemačkom istorijskom muzeju postoji fantastična trodimenzionalna soba. Može se postaviti neki eksponat, a zatim svuda oko tog predmeta idu različita objašnjenja i interpretacije. Deo istorije koji predstavlja Zapadnu i Istočnu Nemačku predstavili smo kao dve paralelne priče koje razdvaja zid sa bodljikavom žicom. Često mogu da se prikažu dve različite istine kako bi posetilac imao mogućnost da se opredeli za jednu od njih i da formira svoje mišljenje. To, na primer, ne može da se uradi na filmu koji je uvek linearan. Ja smatram da ne postoji istorija jednog naroda, jer je to istovremeno i istorija drugih evropskih naroda.

Na ovim prostorima se poslednjih godina mnogo priča o suočavanju sa prošlošću. Kako su se Nemci izborili sa tim pre šezdeset godina?

Postojao je period tišine od kraja rata do kraja šezdesetih godina dvadesetog veka. Niko nije govorio o prošlosti. Zatim se tokom protesta 68. povećalo interesovanje i započete su neke diskusije. Zanimalo nas je o čemu to naši roditelji ne govore. Vremenom su ljudi počeli da se otvaraju i da pričaju o svojim iskustvima iz Drugog svetskog rata. Znate, proces suočavanja sa prošlošću najpre mora da započne razgovorima, kako bi se iskristalisala određena pitanja. Potrebno je interesovanje, zapitkivanje, ali i vreme.

Znači, ipak je potrebno vreme da bi se neke stvari mogle objektivno sagledati?

Tačno, ne može se biti objektivan na samom početku diskusije. To dolazi tek kasnije. Moraju se prikupiti sećanja, biografije, svedočenja. Neophodno je raditi i na kolektivnom sećanju. Bitno je da se shvati da žrtve nisu postojale samo na jednoj strani. To je vrlo slično fazi traume u psihologiji. Ako se o tome ne priča, ako se ne spozna šta se sve dešavalo, onda će ta trauma ostati. Progoniće nas kao neki demon, ne samo narod, nego i pojedince.

Kako to da ste naišli na kritike nemačke javnosti kada ste odlučili da otvorite stalnu postavku koja prikazuje nemačku istoriju? Ipak je prošlo šest decenija od završetka Drugog svetskog rata.

U početku su nas kritikovali novinari. Njih je, u međuvremenu, u ispravnost naše odluke ubedio podatak da je više od milion posetilaca videlo našu stalnu postavku. Sada nas kritikuju istoričari koje užasava činjenica da ljudi gledaju Hitlerov radni sto, Napoleonovu uniformu i fotografije ujedinjenja dve Nemačke. Oni bi našim posetiocima najpre održali višesatna predavanja kako ne bi došlo do pogrešnih interpretacija. Ali, kritike su normalne u demokratijama. Ukoliko učinite pravu stvar, uvek ostaje onih desetak procenata nezadovoljnih. Ukoliko pogrešite nezadovoljno će biti osamdeset, a samo će vas dvadeset posto podržati. Stopostotna podrška je moguća samo u totalitarnim režimima.