Маска може што образ не може

Шта ваља, а шта не ваља чинити у свадбеним ритуалима, какву улогу има чауш, коју симболичку функцију носи маска Деда-Мраза, каква је улога доктора кловнова, како су традиционални ритуали и обреди изгледали некад, а коју су трансформацију претрпели до данашњег тренутка? Објашњења и одговоре на ова и многа друга питања нуди недавно објављена књига „Маске, маскирање и ритуали у Србији”, у издању „Чигоја штампе”, етнолога др Весне Марјановић, са којом смо разговарали о томе у којој су се мери очували некадашњи ритуали, а како изгледају њихови савремени облици.

– Преображавање помоћу одеће, промене лика и понашања, дефинише човекову улогу у друштву, којом он постаје homo simbolicus. Дакле, одећом човек одређује себе као припадајућег култури, а маскирањем надграђује свој однос према боговима, демонима, покојницима, космичком простору. Маска при том није само оно што се носи, него и нешто чиме се мисли, како би у одређеним ситуацијама прерушени исказао оно што не може када нема маску. На тај начин овим ритуалом врши се припрема за улазак у онострани свет, супротан свакодневици – објашњава Весна Марјановић.

Од свих ритуала, каже ауторка, народ се најјасније сећа додола. У доба великих суша, током лета, када усевима треба влаге, додоле преносном магијом призивају кишу. Међутим, и овај обичај губи некадашњи магијско-религијски моменат.

– Обичаји су се трансформисали, и нико не верује да ће им ритуали ове врсте донети плодност поља, или ће маскирани помоћи да падне киша, али у бити човека је да размишља да ништа не кошта ако покуша, јер ако му то не помогне, не може ни да шкоди. Оваква ритуална окупљања данас служе да се људи друже, окупе и забаве.

Поред познатих традиционалних обреда, наша саговорница анализира и нове форме маскирања, као што су улични карневали, школски маскенбали, спортска маскирања, и политички ритуали.

– Најбољи примери политичког ритуала у Србији, у којем је приметно физичко трансформисање човека као политичког бића, примећујемо у уличним демонстрацијама које је изазвало незадовољство режимом Слободана Милошевића у последњој деценији 20. века. Разлог због чега је тадашња спрега политичких опозиционих партија, са већином истомишљеника у народу, започела борбу против владајуће партије и председника државе, јесте лажно представљен исход грађанског избора – каже ауторка.

Протест је, како додаје, временом попримио елементе карневала.

– На улицама су били различити социјални слојеви, поред студената, уметника, професора, домаћица. Простор поворки лоциран је на улице и тргове, кретање учесника подударно је кретању покладне поворке – кретала се са једне тачке, рецимо, плато испред Филозофског факултета, и након обиласка враћала се на плато. Улице су постајале јавне сцене, прерушени учесници преузимали су гротескне ликове стављањем маски, пренаглашене шминке, везивали косе у перчине, носили капе дворских луда, цвеће, беџеве са ласцивним текстом или опсеним призорима – каже наша саговорница.

– Попут карневалских поворки, ови учесници су неслагање са системом изражавали реквизитима који праве буку, као што су пиштаљке, чегртаљке, трубе, мегафони. Ношење крпене лутке, пројекције жене-владара, у том случају Мире Марковић, као и њено јавно спаљивање, уводи нас у основни појмовни онтолошки оквир добра и зла, који је једна од основа на којима почивају и традиционални и савремени карневали. Зло у српском друштву деведесетих година 20. века акумулирано је у женском лику, и подудара се са негативном страном патријархалног друштва, која се огледа у институцији жене уопште – каже Весна Марјановић.

Као следећи, један од најчешћих модерних ритуала, наша саговорница издваја и спортско маскирање где се навијачко преодевање, као иконички облик распознавања, припадања и „оправдавања” понашања, у друштвеној стварности сматра негативним.

– Костим као симбол распознавања навијача развијао се поступно: од шалова, најпре у ФК Партизан и ФК Црвена звезда, преко клупских застава, допуњених транспарентима. Навијачи се маскирају тако што фарбају косу у боје својих клубова, носе ознаке на патикама, јакнама, лицу, користе предмете који праве буку, трубе, сирене, бубњеве.

Агресивност и екстатичност су доминантна обележја издвојених маскираних учесника, чак јаче изражено од оних који неки пут не носе маску, а чине део такве навијачке групе…

Према речима Весне Марјановић, ритуали и маскирање део су наслеђеног обичајног живота али и прилика да се онај који је „доле” попне на друштвеној лествици, да просјак постаје краљ, и изрази незадовољство актуелном управом, или каже оно што сматра негативним у друштву, да бар тада покаже мало куражи.

– Има људи којима баш маска буде окидач да раде шта им је воља. Истражујући тако на терену, питала сам човека који је имао 91 годину зашто се маскирао, на шта је он одговорио: „Дете, овде се сви знамо, а ја сам волео и да штипнем и да сукњу задигнем, а кад то урадим маскиран, нико не зна да сам ја”. Како говори овај пример, маска је давно изашла из сфера магијског, и постала забава. Повод да се људи ослободе и дају себи одушка, наводи Весна Марјановић.