Дали смо НИС за гасовод

ИНТЕРВЈУ Велимир Илић, председник Нове Србије

Два државна уговора на које је потпис ставио Велимир Илић, лидер Нове Србије, концесија за аутопут Хоргош–Пожега и енергетски споразум са Русијом, последњих дана поново су постали у јавности предмет преиспитивања и жестоких спорења политичара. Илић, који је био министар за капиталне инвестиције, па за инфраструктуру у две владе Војислава Коштунице, не осећа никакву одговорност због тога. Како каже у разговору за „Политику“, пресрећан је што је потписао два можда највећа пројекта у историји Србије, која сматра повољним за државу.

Вашем наследнику, министру Милутину Мркоњићу је, чини се, неупоредиво важнији Коридор 10. Зашто га Ви нисте форсирали? Велики део оптужби на Ваш рачун управо се своди на то да нисте градили главне саобраћајнице кроз земљу, него локалне путеве зарад политичких поена и успеха на изборима.

То је погрешан концепт. То је додворавање Европској унији. Европски Коридор 10 је значајан за Србију и то стоји. Али на њему ни Грчка још није изградила аутопут (од македонске границе до Солуна), јер нема довољно саобраћаја. Али, хоћу да кажем, ми смо прво морали да поправимо оно што је страдало у бомбардовању. Од 2004. када сам примио мандат, изградили смо и реконструисали 4.000 километара саобраћајница. Све црне тачке смо санирали. Јер, нисмо могли да градимо аутопут ако су саобраћајнице, и то врло прометне, биле у тоталном хаосу.

Чини се да у догледно време неће бити ништа од аутопута за Чачак. Само смо изгубили време, а можда и знатна средства ако се испуне услови „Алпине Пор” за споразуман раскид уговора. Шта се дешава?

То морате да питате Динкића. Ја стварно не знам, тај финансијски део је он водио. Он је дао сагласност…

Ви сте потписали уговор.

Тако је. Али, морам да кажем, ви новинари дижете халабуку, подстичете да се неки пројекат девалвира, а не знате суштину приче. Као и за сваки пројекат који улази у владину процедуру, одређују се министарства која носе пројекат. Моје Министарство за капиталне инвестиције било је само једно од носилаца пројекта, друго је било Министарство финансија које је водио Млађан Динкић, треће Министарство за економске односе са иностранством, а четврто Републички секретаријат за законодавство. Финансијски део је водило Министарство финансија. Изабрани су правни, финансијски, технички саветници на међународном конкурсу и они су предложили решење и предлог уговора. У име Владе Србије били су задужени представници ова четири носиоца пројекта, а влада је именовала свог повереника који је координирао посао. Ресорни министар за градњу није смео да се меша у финансијски део, а Млађан Динкић је одредио да Весна Џинић (сада директор Агенције за приватизацију) у име његовог министарства контролише финансијски део уговора. И она је контролисала. Кад је цела процедура завршена и ова комисија изабрала најповољнијег понуђача и предложила влади, онда су добијене сагласности ресорних министара.

Значи, ако нешто није у реду са уговором, нисте само Ви криви? 

Не ја, влада је донела одлуку. На предлог четири министарства да је пројекат одличан и овластила ко ће потписати. Као што је сада овластила Динкића да потпише уговор с Фијатом. Кад је формирана нова влада, са уласком ДС-а, они су тражили да се уговор о концесији поново стави на владу и да нова влада потврди уговор, што је и урадила. И тадашњи министар финансија Цветковић и остали министри су потврдили све то. Наравно, концесија је прошла процедуру скупштине и без примедбе посланика из Војводине прошла процедуру.

Ви вероватно знате да постоји мишљење у делу јавности да се тај аутопут до Чачка не би градио да Ви случајно нисте из Чачка. Сматра се, дакле, да сте Ви форсирали тај путни правац, науштрб Коридора 10.

Ја сам форсирао и аутопут Ниш–Димитровград и то је била и скупштинска одлука о концесији, али није се јавио нико, јер је мали саобраћај. Разговарали смо и о путу до македонске границе, али није било интересовања из истог разлога.

И даље мислите да је требало пустити „Алпину-Пор” да уђе у посао када су то тражили, иако још нису затворили финансијску конструкцију?

Да. Зашто да не. Јер ми немамо ништа с тим како ће се они финансирати.

А зашто се нисте осигурали чвршћим гаранцијама (уместо 10 милиона, уобичајено је да се тражи 10 одсто од вредности инвестиције, што би било око 150 милиона евра)?

То су предложили финансијски саветници који су водили посао, јер ако би неко депоновао 150 милиона на 20 година, то би поскупело изградњу аутопута за камате и за сва та средства. Ко би дао да му се умртви 150 милиона. Договор је био да они положе укупно 15 милиона ради обештећења државе ако не затворе финансијску конструкцију, јер ће за то време држава имати неке трошкове. И не видим сада шта ми преговарамо са њима. Они имају уговор. Дужни су да раде по уговору. Ако немају банку, губе депозит и излазе из приче сами. Значи, не треба ми да их избацимо, и да се с њима погађамо и нагађамо.

Значи, Ви не бисте улазили у приче о споразумном раскидању уговора?

Не видим разлог за то.

А бисте ли пристали сада на онај њихов захтев да држава гарантује проток саобраћаја од најмање 16.000 возила?

Могу они да траже шта год хоће, наше је да ли ћемо да прихватимо или не. Они су потписали уговор без тога и што ми то сада да прихватимо. Њихов је проблем што су то потписали.

Је ли тачно да је наша страна предложила да НИС буде продат Русима за 400 милиона евра?

Наши стручњаци су израчунали колика је инвестиција потребна за градњу гасовода – у првој фази је потребно уложити две милијарде евра. Ми смо рекли да немамо средства за инвестиције тог типа, а онда су Руси рекли „добро, ми ћемо финансирати, а ви ћете нас за то обештетити делом НИС-а”. Наша радна група је нашла да је разлика коју би Руси требало да плате 400 милиона евра. На нама је било још само да дамо земљиште куда пролази гасовод и дозволу за одговарајуће прикључке. То је та цена која је умањила вредност НИС-а у мери инвестиција које ће бити спроведене.

Зашто није сачуван већински удео Србије у НИС-у, или контролни пакет у будућем заједничком предузећу за изградњу „Јужног тока”?

Схватите једно: Динкић хоће да ми продамо по тржишним условима, а да Руси финансирају својим средствима јер ми немамо паре. Па то неће нико да прихвати. Онда нема магистралног гасовода кроз Србију. Ићи ће кроз Румунију и Мађарску као што су Мађари и Румуни тражили. Ми смо продали већи пакет зато што смо желели да они уђу у инвестиције и то је била цена магистралног гасовода. Једини гас у Европи имају Руси и било је узми или остави. Наши стручњаци су прорачунали да магистрални гасовод доноси Србији годишњи приход, што сад Мађари имају од транзита, 200 милиона евра. Да ли је значајније по двеста милиона евра профита у наредних 20 година, или наплатити сада, а после не добити ништа? И још запошљавамо хиљаде људи на читавом том пројекту. Зашто Динкић, који је и на овај пројекат дао сагласност, није рекао „то није добар уговор, ја не дам сагласност”.

Значи, његов потпис се налази на тим папирима?

Тако је. Потпис за сагласност да би дошло на владу. Не може доћи на владу, док надлежна ресорна министарства не дају сагласност. За гасни споразум сагласност су дали законодавство, Министарство финансија Министарство за економске односе са иностранством и Министарство енергетике. Ми смо дали урбанистичку сагласност за трасу. Значи, све је то договорено, урађено и није било никаквих примедаба. Мени смета, зашто поједини министри, без обзира у којој су влади, све напишу, усагласе, договоре, ратификује парламент, све се заврши и онда се појединци ставе изнад институција државе и све то почну да руше. 

У време преговарања о аранжману, министар Динкић се противио, али сте Ви у присуству премијера и председника у Москви ипак потписали тај споразум. Динкић и сада критикује то, наручио је и накнадну процену вредности НИС-а, а онда је дошао Сергеј Шојгу и премијер је рекао да ће влада спровести споразум. Мислите ли да се Динкић сада помирио са тим?

Он је званично потписао у име свог министарства и дао сагласност као ресорни министар за одређени сегмент и упутио на владу са својим одобрењем. И није гласао против ни он у влади, ни у парламенту његови посланици. А после тражи процену вредности НИС-а од Данка Ђунића, од „Дилоит Туша”. Ко га је овластио за то? Па то нигде у свету не постоји.

Хоће ли „народњаци” опстати поред радикала и, нарочито, напредњака Томислава Николића? Ко ће коме „красти” бирачко тело? Да ли вас угрожавају напредњаци?

Па можда ми њих угрожавамо. Видећемо на изборима. До тада је све нагађање.

Какав ће бити однос Нове Србије према странкама Николића и Шешеља (сарадња са свима подједнако, или вам је неко од њих ближи)?

Не бих желео да се изјашњавам. Нека време покаже. Пустимо мало СРС да своје проблеме реши на свој начин и странку која се формирала нова да заживи, нека формира инфраструктуру, па ћемо после видети, одмеравати снаге. Желим успеха и једнима и другима.

Томислав Николић је признао да су Мишковић и Беко финансирали део кампање СРС-а. Можда је то почетак неке добре праксе. Да ли било ко од двадесет најјачих бизнисмена у Србији финансира Нову Србију?

Ми смо на председничке изборе ишли сопственим средствима (у последњој кампањи прешао сам сопственим аутомобилом 63.000 километара за 11 дана, и плаћао сам гориво, пиће, храну), а у две последње парламентарне кампање имали смо уговор са ДСС-ом да они финансирају све. Да смо и ми имали средства, сигурно бисмо боље прошли. Неке трошкове сносили су сами симпатизери и чланови. Ја сам био у сукобу са Мишковићем, нисам био његов миљеник и никада нисмо били у контакту, и могу рећи да нам Мишковић никада ништа није спонзорисао, ни један евро. Подсећам и да смо ми једини, уз Чеду Јовановића гласали за анкетни одбор за испитивање пословања „Делте”.

А Данко Ђунић, Милан Беко, Топлица Спасојевић и остали из прве лиге бизнисмена…

Нико од њих. Имали смо можда пар концерата у унутрашњости који су финансирали неки наши бизнисмени, али нису из прве лиге.

Значи, Вељу Илића као политичара нико од бизнисмена не држи „у џепу”?

Знате како, ја сам сабирао трошкове у кампањама од 1995. па на овамо. И могу да кажем да је приватних донација код нас било негде око садашњих стотинак хиљада евра. За све ове године. Све сам сабирао и – никоме не дугујем ништа.

Биљана Баковић

-------------------------------------------------------------

Ништа од анкетног одбора

Одустајете ли од иницијативе за формирање анкетног одбора за испитивање афере „кофер”? Можда Дачић сада има нешто о Вама?

Не, немам никаквих проблема око тога ко има, шта има. Почео сам разговоре са политичким странкама да бих добио подршку, јер нема сврхе да девет посланика Нове Србије изађе и нешто тражи а сви други буду против. Ја сам тражио и да скупштински анкетни одбор преиспита зашто се „минира” концесија за аутопут, и неки су ми рекли да то има смисла. Или да видимо зашто се оспорава енергетски споразум, а исто га је скупштина донела. Не можемо да пљунемо на наше одлуке. Не сме нико да се поиграва са ауторитетом парламента. Исто и са афером „кофер”. Ја не знам ко је учествовао, о томе се много писало, неким људима је залепљена етикета. Ја сам само хтео да мало разговарамо о томе, да видимо има ли смисла.

---------------------------------------------------------

Како бих погледао Коштуницу у очи...

Да ли се распуштање нишког градског одбора може сматрати почетком неке веће кризе у НС?

Не, то је нешто нормално, није никакав проблем. Није испоштован коалициони споразум са ДСС-ом, не може наш део коалиције да се издвоји и да прави другу коалицију без сагласности коалиционог партнера. То је принцип. Договор је договор. То јесте на нашу штету, јер бисмо боље прошли као власт у Нишу, али како да погледам у очи ДСС-у и Коштуницу, ако смо ишли заједно, а сад наши кажу „хвала лепо, ми одосмо у власт, ви останите у опозицији”.