Шешир професора Силвија Берлусконија

Силвио Берлускони остаће упамћен као један од најконтроверзнијих и најживописнијих политичара и спортских радника икада. Волео је моћ, жене и фудбал. Од Милана је направио најпрестижнији фудбалски клуб света, кроз који су продефиловале иконе најважније споредне ствари на свету. Многе је фудбалере лично довео у клуб, а касније би умео и да директно да утиче на тренере ко ће од њих играти. Сећамо се како је инсистирао да Дејо мора да игра, док Капелу није падало на памет да „генија“ пусти на терен.

Он је био више од газде клуба, био је неретко и пријатељ са својим играчима. Његова харизма никога није остављала равнодушним, па су многи пожелели да буду као он. Уживање у животу Берлусконију је било на првом месту, а моћ коју је имао то му је омогућавала. Иза њега су остале генерације крунисаних фудбалских краљева, али и неколико његових, испоставиће се, политичких колега, који су били део миланских црвено-црних. Слично професору Кости Вујићу, иза кога је остала сјајна генерација научника, Берлускони је изнедрио читаву плејаду државних функционера:

Жорж Веа

Жорж Веа, најбољи афрички фудбалер свих времена, своју одисеју у Европи започео је захваљујући Арсену Венгеру, сјајном француском стручњаку, који га је 1988. довео у Монако.

- Био сам у сталном контакту с једним скаутом у Африци. Требао ми је нападач и питао сам га има ли кога да ми препоручи. Након неколико дана назвао ме је и понудио ми Жоржа. Послао сам свог сарадника да га погледа, а повратна информација је била да морамо што пре да га доведемо. Био сам мало скептичан па сам погледао снимке. Након тога смо га довели, а платили смо га 50.000 фунти", рекао је легендарни менаџер "Тобџија".

Веа је проглашен за најбољег играча у избору ФИФА, добитник је и Златне лопте, што га чини јединим фудбалером са афричког континента коме је ово пошло за руком.

Касније се, на тридесетогодишњицу свог доласка у Европу, одужио свом учитељу и пријатељу Венгеру, уручивши му највеће државно признање Либерије.

Пут га је даље водио у Пари Сен Жермен, где је стекао статус божанства, да би, напокон, стигао у Берлусконијев Милан.

Није италијански гигант бриљирао у то време, тек полуфинале купа УЕФА као највиши домет, ипак, Веа је урадио многе спектакуларне ствари по којима ће заувек остати упамћен.

Гол против Вероне, 1996, свакако је свима остао у сећању:

Изгледа да га је стари лисац Берлускони пелцовао и заразио политиком, а можда се Либеријцу свидео сладак живот италијанског политичара, па је и он пожелео слично.

Уследиле су епизоде у Челсију, Манчестер ситију и Марсеју, Ал Џазири.

Већ 2005. се по први пут кандидовао за председника Либерије. Изгубио је од прве жене која је постала председница на афричком тлу, од Елен Џонсон Сирлиф. Још једном се 2011. упустио у трку за потпредседничко место. Још једном је изгубио, али није одустао. Провео је једно време као сенатор, а онда  победио Џозефа Боакаја и постао председник Либерије.

Како је написао новинар Би-Би-Си-ја, Веа је једини председник кога нико не сме да нападне. Ово се односи на травнати терен, а на питање да ли је то због његове функције, Веа одговара “имам стравичан дриблинг којим бих некоме могао да изломим делове тела”.

Андреј Шевченко

Љубитељи фудбала хватали су се за главу 1997. када је мршави младић у дресу кијевског Динама понизио Барселону на Камп Ноу, спаковавши им три комада у победи Украјинаца од 4:0. Берлускони је ово гледао и задовољно трљао руке.

1999. прелази у Милан и одмах постаје најбољи стрелац лиге. Освојио је и Лигу шампиона, а у финалу против Јувентуса, његов гол у пенал серији био је пресудан. Проглашен је и за најбољег фудбалера Европе. Касније је уследио период у Челсију који би Украјинац вероватно најрадије заборавио, а каријеру завршава у свом Динаму из Кијева и то у великом стилу.

Након што је неколико година са клупе предводио репрезентацију своје земље, Шевченко је накратко био тренер Ђенове, а онда је, заражен оном Берлусконијевом клицом, кренуо у непознато, у политику.

Украјински председник Володимир Зеленски именовао је недавно Андреја Шевченка за спољнополитичког саветника, према објављеном председничком указу 

У указу нису наведени детаљи у Шевченковој улози.

Каха Каладзе

Каха Каладзе актуелни је градоначелник Тбилисија од 2017. године. Раније је обављао функције потпредседника владе и министра енергетике. Каладзе је генерални секретар владајуће странке Грузијски сан. Не знамо да ли Грузијци живе свој сан, али Каладзе свакако живи свој.

У јануару 2001. године Каладзе је напустио Динамо из Кијева, а његове квалитете препознали су многи европски великани. Милан је био најбржи и за 16 милиона евра учинио је Каху најскупљим фудбалером у историји грузијског фудбала.

У мају исте године, Кахин брат, студент медицине Леван, отет је насред трга у близини болнице у Тбилисију где се налазио због срчаних проблема. Маскирани бандити под оружјем отели су момка и стрпали га у аутомобил који се изгубио у непознатом правцу.

Власти су обећале да ће учинити све да пронађу брата славног фудбалера. Киднапери су тражили откуп од 600.000 долара, а као доказ да је код њих и да је жив послали су Кахи снимак у коме Леван везаних очију преклиње за помоћ пред камером

Леваново тело је пронађено тек у јануару 2006. године када се испоставило да је брат играча Милана сахрањен као непознато лице о трошку државе. Породица је ангажовала ФБИ како би се анализирала ДНК крви Левана и мајке и на крају је стигао потврдан одговор.

После пет година чекања, стрепње и наде, свему је дошао крај.

Леванова сахрана одржана је 25. фебруара 2006 у Сенаки на западу Грузије где је породица живела пре него што се преселила у престоницу. Каха је на сахрану стигао одмах после утакмице Лиге шампиона са Бајерном, тако што му је тада премијер Италије Силвио Берлускони позајмио приватни авион.

Сјајни грузијски дефанзивац, Каха Каладзе, у редовима Милана провео је готово деценију, а на позицији штопера био је незамењив. Након што је са росо-нерима освојио Лигу шампиона 2003, у Грузији је издата поштанска марка са његовим ликом.