Лукашенко на две ноге

Белорусија ипак није добила парламент у којем има места и за опозицију. На изборима одржаним у недељу свих 110 депутатских мандата у Доњем дому највишег законодавног тела ове земље припало је следбеницима актуелног председника Александра Григорјевича Лукашенка. Иако се за поверење бирача, од укупно 263 кандидата, борио и 81 припадник опозиционог блока ниједан није добио потребан број гласова. „Последња диктаторска држава у Европи”, како су Белорусију окарактерисали у САД, наставља путем којим је и до сада ишла. Пала је у воду и понуда Запада да се улазак представника опозиције у парламент „компензује” укидањем неких санкција, посебно оних које се односе на издавање виза белоруским званичницима, па тако и Лукашенку.

Белоруски шеф државе нашао се у последње време у врло интересантној ситуацији. Испоставило се да је потребан и Истоку и Западу. Уосталом, већ и чињеница да се његова држава налази у самом срцу Старог континента даје му адуте о којима многи други могу само да сањају. Као чланица Руско-белоруске уније његова земља користи и те како много повластица, међу којима је свакако најважнија – јевтин увоз енергената из Русије. На све то надовезује се и чланство у Заједници Независних Држава, асоцијацији дела бивших чланица Совјетског Савеза, кључних владалаца извориштима гаса и нафте у овом делу света.

Страх од промена

Истовремено, Белорусија служи као важан мост између Русије и западног дела Европе. Преко њене територије пружају се неки од најважнијих енергетских путева а то је у данашње време чињеница која све говори. Ипак, током 14 година владавине Лукашенко није успео да нађе заједнички језик са суседима иза западних граница. Ауторитарно вођење земље, правдано жељом да се белоруски народ сачува од погубности транзиције која је до темеља протресла много јаче државе, па и саму Русију, није наишло на разумевање, такозваног, демократског света. У самој Белорусији је, међутим, давало резултата. Управо то је и узроковало фијаско опозиционара на недељним изборима. А судећи према резултатима истих, могло би се рећи да Лукашенкови поданици и не желе много шта у садашњем систему да промене.

Али ако они не желе да се мењају, остатак света не може да чека. Недавни руско-грузијски рат, окончан распарчавањем кавкаске републике, унео је приличан немир и у душе лидера других постсовјетских република. Све приче о повратку Русије на позиције истинске светске суперсиле добиле су материјалну потврду након што је армија бивше совјетске матице у свега неколико дана буквално почистила Грузине са простора Јужне Осетије и Абхазије. За спонзоре Михаила Сакашвилија из Вашингтона, као и остатак света то се, једноставно, показало као свршени чин.

Лукашенко није признао независност отцепљених грузијских република. Додуше није једини од кога се то, можда, очекивало. Ипак, он има о чему да размишља. Наиме, још почетком године из Москве му је „најављено” да би гас увезен из Русије, који сада плаћа 127 долара за хиљаду кубних метара, ускоро могао да поскупи на 400 долара. Уколико мисли да као победник изађе и из наредних председничких избора 2011, очигледно, мораће нешто озбиљно да учини. Отворенији приступ Европи јесте могући одговор, али тај одговор резултате даје на дуже стазе. Технолошки минус у којем се налази Белорусија није могуће прескочити једнаком брзином којом пристижу најаве о поскупљењу гаса.

„Белорусија мора да стоји на обе ноге”, изјавио је ауторитарни председник почетком ове године, алудирајући на чињеницу да је његова земља до сада била окренута искључиво ка Русији. Корак ка том циљу требало је да буду и недељни избори. Да ли је Лукашенко, заиста, веровао да ће опозиција успети да уђе у парламент и отвори му канале ка Бриселу, зна само он. Бирачима се такав расплет није допао, гласали су за статус кво и блажени мир у којем, још увек, опстају. Укратко, одбацили су понуду да постану део оне Европе која се баш и није показала као претерано поуздан партнер, барем када се имају у виду судбине балканских држава, Грузије, Украјине, Молдавије...

Привилеговани интереси

Али, претерано би било рећи да избори за белоруски парламент ништа нису променили. Ако, наиме, прихватимо као чињеницу да је Лукашенко решио да мења своју политику, испада да за то није добио потврду поданика. Са друге стране, мада многи сматрају да председник изврсно води игру у ситуацији када напетост између Русије и западних савезника враћа свет у доба „хладног рата”, треба имати на уму да та вештина дотиче само оних десетак милиона Белоруса, и не иде ни корак даље преко границе. А време изолованости неумитно истиче, технолошки прогрес не трпи чекање. Александар Григорјевич је тога, очигледно, и сам свестан. Уосталом, он је тек ушао у најбоље године свог живота.

Судбина Белорусије, највероватније, ће бити одређена у Москви. Време када су Борис Јељцин, Александар Шушкевич и Леонид Кравчук, тадашњи председници Русије, Белорусије и Украјине, као равноправни партнери потписали одлуку о распаду совјетске државе, одавно је за нама. „Зона привилегованих интереса”, термин је који се у московском Кремљу чује све гласније. А он није скован само зарад Вашингтона и Брисела.