Од Пекића до Агате Кристи

Фестивал класике „Вршачка позоришна јесен”, који је управо почео, већ 30 година за редом одржава се у Народном позоришту „Стерија” у Вршцу и у складу са актуелним слоганом „О вредностима и трајању”, на путу је да и сам постане класика. Ове године ова својеврсна театарска светковина окупиће до 11. октобра у граду Јована Стерије Поповића пет представа у такмичарској селекцији коју је бирао селектор Бранислав Недић, и то из Београда, Сомбора и Вршца.

-Нама који спремамо фестивал у заједници с оснивачем фестивала, а то је град Вршац, није амбиција да нешто радимо да бисмо добили похвалу, већ да публика и ми видимо одличну представу, класику на нов начин који ће нам бити инспиративан и да нас изненади у најбољем смислу те речи. Вредност овог фестивала јесте и што постоји велики број људи који три деценије долазе сваке године, не пропуштајући да погледају ниједну представу. Три деценије постојања једног фестивала у турбулентним временима од самог његовог настанка, говори и о посвећености људи унутар колектива, али и о потреби да Стеријин град сачува дух свега онога за шта се Стерија, првенствено као књижевник, залагао, каже за „Политику” Снежана Удицки, директорка фестивала „Вршачка позоришна јесен” и констатује:

-Морам да истакнем да је Вршац мали град са нешто више од 30.000 становника и одржати фестивал који по својој главној теми не може да робује „трендовима”, а наглашавам и да не треба то да ради, није лако када се све више инсистира на брзој забави, журби, инстант решењима. Када чујемо да неко каже да представа треба да буде друштвено ангажована, искрено се надам да аутори мисле да  треба пре свега да буде животно ангажована. Такво ширење перцепције ствара много шири и захтевнији, универзалнији оквир, који проналазимо и код Шекспира, Чехова,  Молијера, Достојевског, Андрића, Пекића, Селенића и бројних других писаца чија смо дела могли да видимо у протеклих 30 година на сцени нашег позоришта, а нит која их повезује, јесте и инсценација ових дела управо на начин који није једнодимензионалан и естетика која се све ређе виђа у данашњем позоришту.

 На овогодишњем фестивалу, вршачка публика може да види представе: „Очеви и оци” Слободана Селенића, у режији Вељка Мићуновића у извођењу ансамбла Драме Народног позоришта из Београда, затим „Убиство у Оријент Експресу” Агате Кристи,  у режији Даријана Михајловића, позоришта „Бошко Буха”. Ту су и  две представе редитеља Бориса Лијешевића: „Беснило” по роману Борислава Пекића Народног позоришта из Сомбора и Гетеовог „(Пра)Фауста” Београдског драмског позоришта. Вршчани ће, као домаћини фестивала извести већ награђивану представу: Молијеровог „Дон Жуана” у режији Андреја Цветановског.

-Сам јубилеј фестивала носи са собом тежину и одговорност и према уметницима који су се поклонили вршачкој публици, а сигурна сам да их је било на хиљаде, али и према иницијаторима који су у једном „злу времену” имали идеју, визију и истрајност да оснују баш позоришни фестивал где ће публика заборавити колико-толико реалност у којој живи и претпостављам, приказати на сцени да је сваки човек и свака епоха имала искушење с којим је морала да се носи. Икрено, волела да се, као што се публика и даље сећа „Ромеа и Јулије” позоришта „Бошко Буха”, затим „Укроћене горопади” и „Живот је сан” Народног позоришта, „Бановић Страхиње” Будва Град театра и сигурно неких наслова које ћу изоставити, јер сам и сама била јако млада, да за неколико година памте и осврћу се бар на један од наслова које ће овогодишњи фестивал понудити, каже Снежана Удицки.

Оно што, додаје, могу да приметим као неко ко је погледао целокупну селекцију и упоредим поменуте наслове с овом селекцијом, јесте да је приметна разлика у естетском изразу, да се данас више тежи ка минимализму, да нема раскошних представа као раније, што једним делом разумем и подржавам. С друге стране, мислим да публика воли када је „изместите” у неку епоху. Најбољи пример су филмови који када су смештени у неку епоху, сви хрлимо у биоскопе да осетимо на неки начин дух тог времена, али имам утисак да су у позоришту наметнуте неке, не знам одакле, вредности, да ако је нешто визуелно раскошно, аутоматски је и мање уметнички вредно.