САД мешетаре на Кавказу

Пре десетак дана у главном граду Грузије Тбилисију ухапшена је трочлана група припадника „револуционарне организације ’Канвас’ (’Центар за примену ненасилних акција и стратегија’), чији је задатак био да раде на обуци тамошњих омладинских група у припреми сценарија за рушење актуелне власти. Како се испоставило, све троје приведених су грађани Србије, који су радили по налозима и уз новчану подршку Америчке агенције за међународни развој (УСАИД), чији је главни задатак већ деценијама пропагирање америчке културе, политичког начина размишљања и вођења државе на просторима које је у деценијама после Другог светског рата под својим утицајем држао некадашњи Совјетски Савез.

Према званичном саопштењу грузијских безбедносних служби, ухапшени Синиша Сикман, Јелена Стоишић и Слободан Ђиновић уплетени су у немире у бившој совјетској републици који трају још од 2003, а током протеклих година, кроз организацију „Отпор” били су повезани са сличним процесима у Србији, Украјини и другим државама које су прошле кроз тзв. обојене револуције. Подсетимо и да су власти Уједињених Арапских Емирата, у складу с федералним законом о сузбијању тероризма, још 2014. објавиле листу неколицине најопаснијих исламских терористичких групација. Једина неисламска организација на тој листи био је управо „Канвас” из Београда.

По свој прилици, Американци се тешко одричу идеје да, после бројних централноевропских држава, под своје узму и простор Кавказа. Разлога за то је подоста, јер је реч о пределима с великим налазиштима нафте, гвоздених руда, драгоцених метала... Уосталом, још је и Адолф Хитлер слао своје јединице у ове крајеве пошто је био свестан да је веза с истоком кључна за опстанак свих европских цивилизација. Поготово данас, када су привредни ресурси на Старом континенту до те мере испошћени да могу да их замене тек тзв. прљаве технологије, које нико не жели.

С друге стране, рат у Украјини ставио је САД у положај у којем без добре сарадње са земљама из региона није могло ни да се рачуна на озбиљније резултате. Ентузијазам Европе за рат против Русије, посебно кад се показала сва погубност економских санкција уведених источном џину, почео је видно да опада. И у самој Америци многи су схватили да се украјинска авантура претворила у обичну трку за зарадом великих произвођача наоружања, на рачун обичних грађана. Недавна одлука о (привременом) смањењу финансијске помоћи армији Володимира Зеленског само је додатно нагласила бесмисао овог рата.

Ипак, на промоторе украјинске драме у САД знатно је утицало и „освешћивање” појединих европских држава чланица НАТО-а, као и већине руских суседа, који једноставно не желе да се уплићу у америчка настојања да задрже бар нешто од утицаја који су до сада имали у Европи. Подсетимо, Грузија, са којом смо почели ову причу, и поред велике политичке привржености Западу појединих тамошњих политичких кругова, врло јасно је ставила до знања да не жели да се на њеној граници отвори нови фронт против Русије. У том смислу треба посматрати и недавну одлуку грузијских надлежних органа да не предузимају никакве правне мере против бившег врховног тужиоца Отара Перхаладзеа, коме је Запад налепио етикету – руског агента.

Грузију су почетком године потресали немири изазвани настојањем да се у тамошњем закону регулише статус невладиних организација и других сличних субјеката који су финансирани из иностранства. Мада у САД делује сличан закон, у Вашингтону су оценили да он додатно отвара врата за утицај Москве на Кавказу. Сетимо се, слично је оквалификован и закон о НВО који је недавно предложен у Републици Српској.

Како преносе медији у Тбилисију, политичка атмосфера у земљи посебно је постала напета након идеје Брисела да се Грузији, Молдавији и Украјини обезбеди статус кандидата за Европску унију. Како сада ствари стоје, и Европљанима и потенцијалним кандидатима предстоји још много усаглашавања, поготово стога што предлог није заснован толико на искреној жељи ЕУ да добије нове чланове, колико на настојању да се поменути што више одвоје од Русије.

Управо је то и навело Вашингтон да у игру убаци своје проверено пропагандно оружје с невладиним организацијама као ударном песницом. Међутим, како се испоставило, таква тактика даје резултат само у системима који су већ увелико начети изнутра, и у којима се мање групе богатих људи труде да под своју контролу преузму комплетан друштвени и привредни живот. Нада да би и простор Кавказа могао да се покаже као погодно тло за такво деловање, за сада није дала очекиване резултате.