Наставак сукоба великих

Немогуће је не приметити да поред сукоба у Украјини у коме битку не бије никаква украјинска армија, већ НАТО којем украјинска армија служи као топовско месо у сукобу са Русијом, свако мало запали се неко подручје где конфликти нису решени. Интересантно, у свим тим ратовима несумњиво су велике силе имале великих уплива, но оно што је још занимљивије јесте чињеница да у готово свим поново покренутим сукобима она страна коју индиректно, а негде чак и директно, подржава Русија, односи превагу.

Погледајте силне пучеве по афричким земљама које су биле некада француске колоније. Сви режими подржани од Француза глат су оборени, Француска је понижена као никада до сада, а пучисти су на власт стигли све махајући руским заставама. Посебно се то огледало у Нигеру, где је по избијању пуча најављено да ће доћи и до војне интервенције. Но, све је остало на жестоким осудама, Французи су добили ногу у задњицу, а суштински су Руси у тим земљама остварили доминантан утицај.

Погледајмо ситуацију у вишедеценијском, неко каже и вишевековном сукобу, Јермена и Турске, то јест Азербејџана. Она страна на коју су стали Руси, а то је несумњиво сада био Азербејџан, однела је превагу и Нагорно-Карабах су освојили готово без испаљеног метка понизивши Јермене. Муњевита акција, мало војна, али више дипломатска, уследила је чим је Јерменија изразила жељу да иде ка НАТО. Занимљиво, баш је јерменска дијаспора изразито утицајна и јака у Француској, која је директно стала на јерменску страну и поново изгубила. Да све буде још луђе у том сукобу је чињеница да је Иран стао на страну Јермена, упркос одличним односима које има са Русима. Али његов интерес није да се Азери развију и размашу, посебно не у самом Ирану, док су Турци свакако били на страни Азербејџана, а њихов однос са Русима је по систему топло-хладно у зависности када се и једнима и другима поклопе или не поклопе интереси.

Рецимо, неретко се на терену у Сирији сукобљавају, јер Руси директно стоје на страни Асада, као и Иран, кога би Турци најрадије обесили. Но, јасно је да су и у Сирији реално Руси однели превагу, најпре поразивши Исламску државу и сачувавши Асада на власти, а свакако да Турцима нису дозволили да они остваре значајнији утицај у Сирији. Оно што је најбитније, Руси су са Блиског истока истисли САД и више је него очигледно да тај простор постаје у потпуности зона њиховог интереса.

Најновији сукоб Палестинаца и Израела без дилеме је само наставак сукоба великих, јер нереално је било очекивати да Хамас тек тако може да изврши акцију према Израелу, упркос невероватно снажном израелском обавештајном апарату. Дакле, неко велики са стране, а циљам на Русе, одлучио је да помало казни Израел због снажне подршке Украјини и наоружавању Украјине, а као топовско месо има свакако екстремно нашпанован Хамас, а по могућству и шиитски Хезболах кога Иран директно контролише и који једва чека да започне сукоб са Израелом.

Све ово исписах јер је јасно да се свуда потпаљују неуралгичне тачке и велики желе да преузму контролу над њима. Некако ми се чини да све иде неким редом, а оно што ме плаши је чињеница да на тај ред можемо ускоро и ми да дођемо. Балкан је идеалан простор за сукоб, великима он све више одговара, јер ту ће мерити сопствене мишиће, а пуцаће по нашој грбачи.

Наравно, у очима запада ми смо „мали Руси”, а у руским очима идеални да водимо битку која ће везати Запад да на Балкану решава муке са нама. Како се ред смањује, све већа опасност по нас расте. Лагано ђаво најављује да ће закуцати ускоро на врата Балкана. Кључни рат за Србију ако се то тако може назвати, биће рат да сачувамо мир. То ће бити језиво тешко, јер немогуће је у жељи великих да све неуралгичне тачке запале, а да наша балканска остане хладна.

Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa