О баналности

Недавно сам имао прилику да прочитам (код нас још увек необјављен) рукопис нове књиге Јасмине Тешановић под називом „Шкорпиони – Дизајн злочина”. Ово сразмерно кратко али изузетно важно дело, спој вредног документа и вештом руком исписане, делом мемоарске, делом дневничке прозе, по начину на који је настало неодољиво асоцира на чувену књигу Хане Арент „Ајхман у Јерусалиму”.

Присуствујући свим сесијама суђења петорици припадника паравојне формације „Шкорпиони” од јесени 2005. до пролећа 2007. године, Јасмина Тешановић прати читаву мегадраму тог готово двогодишњег процеса. Њена пажња, међутим, не задржава се само на оптуженима и судији. Паралелно, она бележи и јединствену динамику која се формира на „трибинама”, на којима су исти простор принуђене да деле породице жртава, с једне, и породице злочинаца, с друге стране.

Јасно је да ауторка ниједног тренутка не покушава да изиграва „неутралност”, немогуће је заузети макар и начелно неутралан став према онима који су злочин евидентно починили па га још и сами снимили видео-камером. Уместо тога, она региструје немоћ правде која се не одвија чак и онда када су они чији је посао да је врше уверени да раде у њеном интересу, и уједно настоји да расплете „дизајн злочина” – начин на који су та петорица момака из Шида и унаоколо успели да потону тако дубоко.

Или да стигну тако далеко, како је већ коме по вољи.

Да вам их представим: Боца, Пера, Аца, Вук и Зекан – то су њихова имена. Обична и помало шупља, зар не? Као предобро познати клише. Рецимо онај о баналности зла који се увек изнова самопотврђује.

Ту чувену фразу сковала је Хана Арент и она се односи на Адолфа Ајхмана у ком је видела саму суштину функционалности нацистичког режима. Добро је познат њен опис овог „архитекте холокауста” одговорног за смрт 450.000 Јевреја као никоговића који је, у судбинској трци за каријером, строго поштовао наређења претпостављених и, што је још важније – закон. Ајхман је за Арентову парадигма тог новог, бирократизованог и безличног тоталитаризма. А баналност је Ајхманово средње име.

Међутим, свако зло банално је на свој начин. Ево, вратимо се „Шкорпионима”. Банални до бола, а опет – нимало налик на Ајхмана. Показало се, наиме, врло брзо да је ова ситна сремска риба, тек наизглед створена за мутне воде и плићак прљаве провинцијске свакодневице, заправо невероватно окретна у екстремним ситуацијама. За разлику од леденог бирократе који је „само радио свој посао”, они исказују један непосреднији, знатно искренији занос ратом и свим слатким могућностима које он нуди. „Шкорпиони” су, укратко, рат прихватили срцем и душом. Слободно се може претпоставити да су у њему – уживали. У страшном злочину који је почињен у БиХ, они нису тек тако „учествовали” као точкићи једне сложене машинерије. Они су га уједно и стварали; дакле – „дизајнирали”. И у томе лежи сама суштина њихове кривице, њихове неизбрисиве кривице, чак и ако она измиче правним могућностима било ког суда на овом свету. А питање бројки, као и тога ко је и у ком тренутку и на који начин повукао обарач, барем у овом случају суштински је небитно и, на известан начин, неукусно.

Утолико је неразумљивија недавна одлука Врховног суда Србије да уважи жалбе бранилаца двојице припадника паравојне јединице „Шкорпиони” те да једном, тако, пресуду од 20 година затвора смањи на 15, а другом пресуду од пет година затвора укине и врати првостепеном суду на ново суђење.

Готово истовремено, фудбалски хулиган осуђен је у Окружном суду на десет година затвора за покушај убиства полицајца на фудбалској утакмици.

Рекло би се, дакле, по свему, да чланови парамилитарних јединица код нас имају више шансе да добро прођу у животу од фудбалских хулигана.

Није да браним хулигане, напротив, али не чини ли вам се ипак необичним да се данас у Србији очито мањим злочином сматра добровољно учествовање у бруталном убиству шесторице Бошњака цивила, од екстремног стадионског насиља над српским полицајцем – у цивилу?

Није ли то само још један јасан знак овде и даље широко распрострањене вере да су наши ратни злочинци на известан начин недужни, чак и кад то евидентно нису, једноставно зато што су – наши?

За разлику од хулигана којима, очито, немамо шта да праштамо. Јер су хулигани, ваљда, само своји.

Не значи ли то, на крају свих крајева, да и даље, упркос свему, живимо у баналном царству погрешних истина?