Пожарници не дају из пепела

Тузла – „Како Србима може бити добро када о нама брине и у Тузланском кантону нас заступа Зоран Јовановић, човек који је свих ратних година био уз политику Алије Изетбеговића и који је, због својих ратних подвига и заслуга, одликован „Златним љиљаном”. Како може бити представник Срба човек који се током рата борио против својих сународника”, пита се Душко Ивковић, српски повратних у Пожарницу, највећу српску повратничку насеобину у Федерацији БиХ.

– Све бисмо могли некако и преболети, али да нам о глави ради човек који нас је издао када нам је било најтеже, то не можемо никако. Уместо да са нама крене у избеглиштво, Зоран је остао у Тузли. Остао је у граду у коме се петнаестог маја деведесет и друге, нападом на колону војника, догодио први велики ратни злочин, наставља Душко своју, али и причу која се може чути од свих сељана, српских повратника у Пожарницу.

Одмах после масакра сви мештани су напустили Пожарницу. Жене, деца и старци збринути су у суседним местима на територији данашње Републике Српске, а сви војно способни мушкарци запосели су линије одбране. За тешких година рата, глади и безнађа погинуло је више од сто педесет српских бораца и цивила. Само у једном дану, муслимански војници Другог корпуса, на српским положајима на Бањ брду, убили су 53 борца.

– Како је било за последњег рата, тако нам је откако и село и сељани знају за себе. Јер Пожарница је вековима горела. Кад год би јој ходили војске и владари, свак би иза себе остављао паљевине и згаришта. Због тога се и није могло друго име наденути селу, једном од најлепших на обронцима Мајевице, каже Зоран Ивковић.

У насеобини је пре рата било две хиљаде домова и у њима више од осам хиљада душа. На стотине радника сваким даном одлазило би на посао углавном у Тузлу. Са Колимера, Гојиног брда, Ковачевог села те из Дреновог дола и са Бара у школу је долазило и више од пет стотина ученика.

– Иако смо пет-шест километара далеко од Тузле, село је данас одсечено од света. Нема аутобуса, нема продавнице, нема поште, а амбуланта, коју су подигли странци, ради само једном седмично иако је међу повратницима њих деведесет одсто старије од шездесет година.

Данас је у Пожарници стотинак и нешто више домаћинстава. У њима су само по један или два члана. Међу запосленим је само један српски повратник који је до радног места дошао по партијској, Лагумџијиној линији. У школи је само четворо деце српских повратника. Похађају исту школу у којој је, уз њих, још и стотинак деце Бошњака из суседног муслиманског села Сељубља.

– Само у последњих годину дана из Пожарнице је поново у избеглиштво отишло тридесет и шест породица. Не верујем да ће се ти људи више икада и вратити. А и како би када су нам врата свугде затворена. Ето, ја имам судско решење по коме сам се требао вратити у своју пријератну фирму. Али директор ми је, по секретарици Фатими, поручио да „док год он обавља ту функцију ниједан Србин се у фирми неће запослити”, опет ће, разочарано, Душко Ивковић.

(/slika2)Деведесетчетворогодишњи Обрад Ивковић причао би само о јаду и чемеру у коме повратничке дане преживљавају он и његове комшије. Почињао би обично од сеоске Цркве рођења Пресвете богородице, старе више од сто двадесет година коју су „душмани порушили пред овај рат”. Причао би и о својој деци, унуцима и праунуцима расутим по свету. Причао би о школи коју је завршио сада већ далеке деветсто двадесет и седме, и паљевинама уз које је увек растао и до старости догурао.

– Три пута сам за свог века губио сав иметак. И то увек од комшија којима никада нисмо учинили било шта нажао. И увек би моји и ја све почињали од темеља и згаришта. Ето, у последњем рату са земљом ми је сравњено девет објеката. А био сам домаћин за углед. Имао сам увек и у изобиљу, свега. И за своју чељад, али и за оне који нису имали шта јести. Али за комшије, за оног рата усташе, а за овог муслимане, ја сам увек био неко ко им је сметао. Неко кога нису хтели поред себе, каже старина који је деведесет и четврту скрасио под плочом куће која је некада била међу најбољим и најлепшим у селу.

Пожарница би да расте и излечи ране последњег рата. Али не дају јој ни онај носилац „Златног љиљана”, ни онај Фатимин директор који никада Србина неће запослити, и још неки други нимало мање важни који би своје комшије најрадије да не виде у њиховој близини.