Србија у „литијумској грозници”

Угледни британски дневни лист „Гардијан” је у свом издању од 23. јуна 2023. године објавио текст: „Велика Британија у Корнволу отвара први рудник литијума да подстакне индустрију електричних аутомобила”. Британско-француско партнерство у пројекту копања „белог злата”, требало би да омогући неопходне ресурсе за производњу батерија за 400.000 електричних аутомобила. У Португалији, земљи чланици ЕУ, која исказује снажну осетљивост за еколошка питања, тамошња влада издала је дозволу за изградњу рудника литијума. Чешка је увелико ангажована на припреми налазишта литијума у Синовецу, на граници са економски моћном Немачком. И најзад, Немачка, водећа привредна и еколошка држава Европе, укључује се у „литијумску грозницу” са идејом о експлоатацији ове руде из подземних вода. Немци тврде да је процес екстраховања литијума из подземних вода еколошки најисправнији приступ који је уједно и економски користан.

Како стоји ствар са Србијом ? Након исходовања свих неопходних одобрења и дозвола, „Јадар” би производио око 58.000 тона литијум-карбоната. Са наведеним капацитетом „Јадар” би био највећи произвођач литијума у Европи током најмање 15 наредних година, снабдевајући тржиште количином литијум-карбоната довољном за производњу преко милион електричних возила годишње (на бази батерија величине 60 кWх).

Упркос завидним залихама литијума и неспорној нужности да се држава економски и друштвено развија, те актуелним привредно-правним односима између државе Србије и компаније „Рио Тинто”, пројекат експлоатације литијума и борне киселине је заустављен. Наводни разлог оваквој одлуци, у одређеном делу јавности, приписује се победи тзв. еколошке свести, док добри познаваоци прилика разумеју да прави разлог за одустајање треба тражити у политици. Под притиском улице, крајем 2021. године, неколико невладиних организација, заједно са делом опозиције и антивладиним медијима, успели су да зауставе усвајање просторног плана и издавање дозвола за отварање „Рио Тинтовог” рудника за експлоатацију литијума и борне киселине.

И овај подухват је спроведен под плаштом негативне опсесије председником Србије Александром Вучићем, која је интонирана, пре свега, из фанатичних опозиционих кругова. Опструкција „Рио Тинта” представља један од врхунаца тзв. политике поништавања и праксе опструкције свакодневице, које подстичу и спроводе постмодерни леви либерали у Србији. Овај „успех” настао је, између осталог, као резултат инстант организованих „еколошких догађања народа”, блокаде прометне „Газеле” главне београдске саобраћајнице, и гласне медијске кампање. Хетерогеност учесника ових догађања, пре свега, њихове образовне структуре, али и познавања еколошке проблематике и мотивисаност учешћа у догађајима, разумно доводе у сумњу јавно саопштене разлоге окупљања истих.

Обустава пројекта „Јадар”, компаније „Рио Тинто”, некако се складно уклапа у српску политичко-економску „изузетност”. Уместо разложног размишљања о првацима привредног развоја и адекватним еколошким мерама, догодила се једнострана, поједностављена медијско-политичка интерпретација пројекта, од стране опозиционих политичара и симпатизера. У јавну орбиту лансирани су „нови лидери”, попут Саве Манојловића, који су прошетали са представницима из света уметности и забаве, подржани одређеним бројем грађана који су понукани нејасно артикулисаном „неправдом”, пронашли своје место у шетњи. С друге стране, један део популације је, с правом био незадовољан, пре свега с обзиром на необјашњиву одлуку о блокади саобраћајних путева.

Присећајући се овог периода, памтимо учешће полиције која се, силом прилика, бавила „еколошким карневалом”, док је медијска драматизација случаја „Рио Тинто”, у такозваним независним медијима, унела конфузију и напетост у друштво обхрвано различитим облицима тензија. Изнуђена обустава пројекта „Јадар”, натерала је државу да „замрзне” идеју о пројекту копања литијума и паралелно са тим, пратеће начине заштите животне средине.

У прилог обнове рационалне дебате ваља се јавно запитати зашто се у земљама ЕУ, у којима су на снази строги еколошки закони, активно ради на процесима који треба да омогуће ефикасну експлоатацију литијума. Да ли, заиста, само ми верујемо „да нам треба чист ваздух и вода”, а да истом не стреме Енглези, Португалци, Немци, Чеси и други народи? Да ли формула економског напретка подразумева ефикасно коришћење домаћих природних ресурса у функцији стварања крајњег производа који ће имати своје купце на тржишту? Излишно је рећи да је одговор на последње питање потврдан.

Зар није економска поука да некада треба користити сопствене предности и учити из искустава других народа који су своје природне ресурсе ставили у контекст властитог економског и друштвеног развоја? До проналаска нафте и гаса у свом мору, Норвешка није била ни приближно развијена као што је данас. Исто тако, Уједињени Арапски Емирати, након открића нафте и њене оптималне експлоатације, постали су више него уважена политичко-економска сила у свом региону, али и шире. Зашто Србија у случају литијума, не би учила из позитивних искустава других, ресурсима богатих држава? Читавој причи о новом руднику компаније „Рио Тинто” у лозничком крају, треба додати и следеће: литијум из Србије може се лако и једноставно експлоатисати, за разлику од налазишта „белог злата” у Боливији, Аргентини или Чилеу, државама са највећим светским налазиштима литијума.

У светлу светске „литијумске грознице”, нејасно је зашто Србија не треба да користи своје природне ресурсе као компаративне предности у глобалној економској трци за профитом. Посебно у времену светско-историјских турбуленција створених ратом у Украјини и тензијама и инцидентима у другим деловима света.

Савремена економска пракса почива на моделу увећања користи свих учесника у неком заједничком економском подухвату. Пример пројекта „Јадар”, иза кога заједнички стоје држава Србија и страни партнер је еклатантан пример модела развоја који је економски и друштвено користан свим актерима пројекта.

Без сумње, он доноси добитак компанији „Рио Тинто”, која је инвестирала у истраживање, изградњу рудника и пратеће послове око експлоатације, укључујући и еколошку заштиту природе и заштиту културно-историјских споменика на локалитету у коме се гради рудник, домаћој или страној (можда и мешовитој) компанији која израђује батерије од литијума и најзад, у крајњој инстанци и потенцијалној ауто-индустрији електричних аутомобила, која ствара сопствени профит, али и посао за грађане Србије, као и порез и развојне шансе за државу.

Није ли формула „Рио Тинто”, фабрика литијумских батерија и потенцијална инвестиција из ауто-индустрије, препорука за неког новог страног инвеститора у Србији који би, уместо склапања каблова и кројачких погона (што само по себи не представља негативан пример), отворио технолошки иновативну и тржишно привлачну компанију?

Поред дневне политике и медијске надградње случаја „Рио Тинто”, приметно је видљив и рецидив једног од аспеката наше политичке културе: пркос према прогресу. Није ли краљ Милан Обреновић, први нововековни краљ Србије, имао активну опструкцију изградње пруге због „нарушавања” старог начина живота и природе?

Данас се сви возимо брзим возовима. До Новог Сада, воз „Соко” стиже за мање од 40 минута, а гради се и брза пруга ка Нишу. Несумњиво је да се точак историје окреће, без стајања, те да потомци присталица модернистички оријентисаног краља Милана и потомци противника железнице, генерацијама користе пругу као тековину цивилизације.

За коју годину, ако се отвори рудник литијума, сагради фабрика батерија и електричних аутомобила, грађани Србије ће, вез сумње, возити технички боље и еколошки чистије аутомобиле. Разуме се, као и у прошлим временима, политичке страсти и медијска подметања пројекта „Јадар” биће прошлост. Тако ће бити у бољем сценарију за Србију, коме треба тежити. Супротан сценарио већ је виђен и не треба много маште да се замисле његове импликације по друштво.

Придржавање једноставне економске и друштвене законитости, легитимише напредак, који је достижан само кроз тежњу ка ефикасном коришћењу природних ресурса и стварању иновативних производа неопходних тржишту. Другачије не може.

И најзад: Да ли у Рио Тинту лежи развојна шанса Србије? Без страха и пристрасности, уз свест о друштвеној и евентуално другој цени коју ћемо платити зарад прогреса, уважавајући ризике и верујући у достижност еколошких стандарда, несумњиво, да.

Политички аналитичар