Патриотизам се не мери количином мржње

Велимир Висковић (1951), председник Хрватског друштва писаца, главни уредник тротомне "Крлежијане" (енциклопедије посвећене истакнутом хрватском књижевнику Мирославу Крлежи) и Хрватске књижевне енциклопедије, познат је књижевни критичар, уредник књижевних часописа ("Књижевна република", "Сарајевске свеске"), један од уредника издавачке куће "Профил", аутор неколико важних студија о критици и приповедању. Добитник је више угледних признања за лексикографију, науку и критику. Недавно је организовао округли сто на Брионима "Крлежа данас", где су нова читања Крлежиног дела, међу другим угледним научницима, представили и професори из наше земље – Мате Лончар, Михајло Пантић и Гојко Тешић…

Како је текао пут Вашег упознавања са Крлежиним делом?

Морам признати да у младим данима нисам био некакав велики крлежијанац; могло би се рећи да сам више био борхесовац; моја вам је генерација била залуђена фантастиком. Омиљена лектира били су, осим Борхеса, Булгаков, Кафка, Калвино, Фуентес. Да будем искрен, Крлежу – који је ипак аутор големог опуса од преко педесет томова – нисам тада добро ни познавао. Ипак, очито сам га и на темељу познавања каквих десетак, углавном лектирских, наслова ценио јер сам већ као студент почео да пишем о њему; наиме, један од мојих најранијих есеја штампан је у тематском броју београдске "Књижевне историје", посвећеном Крлежи 1973; дакле, кад сам имао само 22 године.

Једном приликом сте као најдраже издвојили Крлежине дневничко-мемоарске, путописне и полемичке књиге. Шта Вас је највише везало за та дела?

У својој двадесет четвртој години запослио сам се у Крлежину Лексикографском заводу, тад сам почео копкати и по мање познатим деловима његова опуса, почео сам да откривам "Дневнике", "Излет у Русију", "Мој обрачун с њима", "Дијалектички антибарбарус"… Читање Ласићевих књига, а потом и пријатељевање с тим великим крлежологом, помогло ми је да схватим Крлежину комплексност, па и његову изузетност у свом времену, ма колико је сам Ласић знао понекад критички да говори о Крлежи. Ја, заиста, мислим да има истинске поезије у неким пасажима његова "Дјетињства у Аграму", у "Дневницима"; мало се ко тако неустрашиво бавио разобличавањем "малограђанског хрватства" као Крлежа у својој политичкој есејистици, тако иронично и духовито хрватским и српским митовима у путописном есеју "Мистер Ву-Сан-Пеи занима се за српско-хрватско питање". Но, наравно, не треба сад због атрактивности чина откривања "непознатог и другачијег" Крлеже заборавити ни његове романе, драме, "Баладе". Радећи годинама као уредник "Крлежијане" на његовом опусу, безброј пута читајући његове текстове, истражујући Крлежине часописе и њихов утицај, све више сам се уверавао у његову величину и вредност, па и његов утицај не само на хрватску, већ и остале јужнословенске књижевности.

Каквог Крлежу Ви памтите?

Крлежу сам лично упознао у његовим касним годинама, кад је већ прешао осамдесету. Тад је већ ходао врло тешко, уз помоћ штапа, потом и штака. Није више било те његове мајестетичности ни осорности; тог болесног старчића нисам могао доживљавати као моћника, иако су сви према њему гајили страхопоштовање. Но, да не би ово испала самохвала у стилу "Крлежа, мој пријатељ", морам рећи да сам ја био "само један младац" који је радио у редакцији другог издања "Енциклопедије Југославије", коју је он уређивао, и да нисам имао превише прилика да се насамо дружим с њим. Увек нас је било у друштву више, а он је волео публику. Радо је причао, једним зачуђујуће младеначким, готово дечачким гласом. Лакоћа с којом је прелазио с теме на тему и сипао податке, али и пратио реакције слушалаца пазећи да не постане досадан, подсетили су ме на један есеј Марка Ристића о Крлежину умећу конверзације. Није, стога, чудно да се после Крлежине смрти појавило толико књига разговора с њим; мислим да је он чак и рачунао с тим да неки од његових саговорника записују његове речи; након осамдесете он више није био у стању да пише па је, заправо, тим разговорима на неки начин надокнађивао немогућност списатељске активности. Последњи пут сам био код њега отприлике годину дана пре смрти и још увек је очувао речитост и брзину мисли. Али, уместо мргодног силника који дели лекције, како га се сећају многи, у мојој је меморији остао као помало меланхолични старчић који с резигнацијом прича о неким болним животним искуствима и људима који су прошли кроз његов живот.

Када је 1993. објављена прва књига "Крлежијане", суочавали сте се са националистичким и малограђанским нападима који ни десет година касније, када су почеле да излазе "Сарајевске свеске", нису престали.

Моја лична ситуација почетком деведесетих није била превише угодна. Био сам често на тапету у тадашњим ратоборним, "државотворним медијима" као "српски зет", "југоносталгичар", потенцијални "петоколонаш". А ја баш и нисам показивао превише склоности да се посипам пепелом због некадашњих мојих веза с Београдом, српским часописима и писцима. Читав пројекат "Крлежијане" био је угрожен јер некима је изгледало непримереним да се особа мог политичког педигреа појављује у истакнутој роли у једној државној установи, а, с друге стране, и Крлежа је на неки начин био на леду. Иако и данас многи Крлежу у Београду доживљавају као националисту, у Хрватској је тих година био проказиван као недовољно добар Хрват, као титоист, бољшевик, култни писац социјалистичке епохе кога по сваку цену треба детронизирати.

Како је у таквим условима уопште опстало једно такво издање?

Дознао сам из поузданих извора да су високопозиционирани ХДЗ-овски политичари почетком деведесетих од самог Туђмана тражили да заустави пројект. Занимљиво је да Туђман, ипак, енциклопедију није зауставио, иако није имао разлога да мене лично као уредника превише воли (осамдесетих ми је нудио неке текстове које ја нисам објавио у свом часопису). Али, за разлику од већине хадезеоваца, Туђман је био крлежијанац и вероватно је стога хтео да се појави та енциклопедија. Мене није дирао јер, претпостављам, у тим тренуцима није могао наћи адекватну уредничку замену. Но, упркос Туђмановој наклоности, Крлежа је тих година био на леду, јер га хрватска националистичка десница ни данас не може смислити због његовог левичарског и антиклерикалног ангажмана. Међутим, Крлежин политички ангажман тек једна је од компоненти његова комплексног дела; читав је низ његових белетристичких текстова у којима је идеологија сасвим потиснута. У тим деведесетим годинама било је низ покушаја да се спроведе ревизија националног књижевног канона, да се уместо "социјалистичке иконе" – Крлеже, понуди неко други: испрва Миле Будак, што је пропало због архаичности његова стила, а потом и због тога што је постало убрзо јасно да Европа тешко подноси хрватске усташлуке; потом је спомињан Милан Беговић као могући пандан Крлежи, али тај солидни писац далеко је од крлежинске харизматичности. Тако Крлежа остаје као својеврсни усамљени горостас хрватске књижевности, којем пандан не могу наћи ни они који Крлежу најискреније мрзе.

Основали сте ново, дисидентско друштво хрватских писаца, главни сте уредник "Сарајевских свески", часописа који окупља писце из бивше Југославије, доводите српске писце на гостовања у Загреб, позивате наше професоре на симпозијуме. Како се данас гледа на Вашу активност?

Мало ми је глуп осећај након теме о Крлежи причати о мојој маленкости. Деведесетих сам заиста имао неких проблема јер сам доследно бранио став да се количина патриотизма не изражава мером мржње према другим, суседним, па и сродним народима. И пре неколико дана, у полемици са Слободаном П. Новаком, који је оптужио Хрватско друштво писаца, које сам са групом колега основао пре пет година, да је антипатриотско, поновио сам да себе доживљавам као хрватског патриоту али да, за разлику од њега, не мислим да се патриотизам мери количином мржње. Ја дубоко, хајде да будем мало патетичан, верујем да се патриотизам може показати и кроз отвореност према сарадњи, уљуђеним понашањем и толеранцијом, не само љубављу према властитом него и поштовањем туђег наслеђа. Мислим да се у том смислу ситуација у Хрватској битно променила набоље. Уосталом, наше новоосновано друштво има већ више од две стотине чланова; сви важнији писци млађе и средње генерације у нашим су редовима, па и многи старији (Флакер, Ласић, Матвејевић, Мркоњић, Брешан, Донат, Мандић, Фабрио, Паљетак, Петрак – да набројим само неке припаднике старијег нараштаја). Реторика медија па и политичара битно се променила. Чак и праваши, као најрадикалнија десна странка, клоне се директног говора мржње. Помало парадоксално, тој промени битно је придонио Иво Санадер, чак и више него претходна лево-либерална влада која је стално нешто муљала пазећи да се не замери шовинистичкој десници. Мислим да нашу делатност данас подупире значајан део хрватске јавности и, што је особито важно – чини то без страха. Заправо, кад данас видим хрватске политичаре како тврде у иностранству да у Хрватској нема национализма, дође ми да ја кажем како сам ја хрватски националист; не треба нас лечити од љубави према своме, већ од мржње према туђем.