Дубоки корени кризе

Од нашег специјалног извештача
Њујорк – Колики ће бити крајњи рачун слома хипотекарног и финансијског тржишта Америке – за сада се само наслућује. По једнима, умереним проценитељима, око четири, док други, нешто песимистичнији, тврде и свих девет хиљада милијарди долара. Ту цену платиће не само акционари пропалих банака и финансијских организација, већ и сви који су се упетљали у то коло шпекуланата. Да невоља, међутим, буде већа, пошто светска економија све више личи на систем спојених судова, сразмеран део тог америчког краха искусиће привреда и грађани целе планете. Неко више, други мање, али цех мора да се измири.

Да ли ће Америчким федералним резервама, председнику Џорџу Бушу и осталима из номенклатуре власти поћи за руком да посрнулим гигантима Волстрита помогну са 700 милијарди долара и тиме донекле поврате поверење у пољуљан систем и ублаже посредне разорне последице – остаје да се види. И избори су близу. Али, без обзира на све, америчкој привреди „смеши се” сасвим извесна рецесија. Колико дуга? На то питање мораће да одговоре не само амерички, већ и стручњаци најбогатијих земаља, али и њихови руководећи људи.

Новинарима из Београда, који су прошле седмице боравили у организацији Интеза банке у Њујорку, поједини финансијски аналитичари објашњавали су да Америка са свим својим ресурсима не може сама да се искобеља из овог живог блата. Као неког ко би јој могао пружити сламку спаса они виде организацију најбогатијих земаља света – Г7. Ако од њих, солидарно, не дође помоћ, Америци и њеној привреди „не гине” рецесија од најмање пет година. Наравно, ако Бушу и осталима из „екипе” прође прва помоћ од 700 милијарди долара. Свеједно како је динамички распореде.

(/slika2)Ако се богати солидаришу са Америком и помогну јој да кола ишчупа из глиба, рецесија би могла да се сведе на сасвим подношљивих 18 месеци. Проблем је, међутим, што тих „ако” има мало више него што актуелна тешка ситуација може да издржи. Америци и њеним пријатељима са обе стране два океана време није савезник. Ваља повлачити најјаче потезе, којима се ни у ком случају не сме изазвати пожар у сопственој авлији. Јер, коначно, ни Американци, када им је ишло, нису делили зараду од прегрејаног хипотекарног тржишта.

Поједини аналитичари тврде, међутим, да се овако нешто могло очекивати. Било је питање само времена када ће пренапумпани балон пући. Подсећају да је још почетком осамдесетих председник Џими Картер на сличан начин, као што сада чини Буш Млађи, национализовао „Крајзлер”, а када га је опоравио – продао га је на берзи. Томе, кажу, ваља додати и чињеницу да Америка још од 1971. више не води рачуна о свом трговинском билансу. Све до те године имала је суфицит. Од тада до данас дефицит јој расте неслућеном брзином. И то неко мора да плати.

Америка, као локомотива светског привредног раста, на многим елементима реалне економије већ годинама губи утакмицу са такмацима попут Кине, Јапана или Немачке. Потписник ових редова уверио се својим очима ко чини бар половину њујоршког возног парка, чак и међу жутим таксистима (јапански аутомобили), а да у продавницама робе широке потрошње – одећа, обућа, компјутери, играчке… нема артикла који није произведен у Кини. Све је „Made in China”. То, разуме се, никоме не смета, јер је Америка своје погоне пренела у Кину, где су трошкови, не само за наднице, неупоредиво мањи него код куће.

Да са Америком и њеним парадоксима није све као у лепом сну аналитичари као куриозитет наводе пример о плати првог човека „Мерил Линча”, који је лане зарадио 83 милиона долара. Да ли ће и колика бити отпремнина и поред слома – можда и већа – тек ће се видети. Али, зато здравствено осигурање немају ни сва деца.

И то је Америка а не Француска, како богати и политички моћни Американци умеју да се нашале са социјално одговорним друштвима.