Беспослени, а одбијају добре послове

У Јагодини нема квалитетних кадрова. Не знам где су нестали сви ти људи, али на недавном конкурсу за рад у сектору маркетинга, за који нисмо тражили никаква специфична знања, јер смо желели да образујемо кадрове према потребама фирме, јавило се неколико. Када смо им објаснили на којим пословима би радили, добили смо одговор: „Све је то лепо, али ако дође да треба мало и да се запне...Не, хвала”,цитира једног „заинтересованог” клијента Дејан Ђорђевић, директор Маркетинга „Металке – Мајур”.

Прича има и наставак.

– Имали смо не тако давно и конкурс када је у други круг ушло десетак кандидата. Са њима је ваљало обавити још један, финални разговор. Међутим, када смо их позвали, подсећали смо их на услове конкурса на који су се сами јавили. Никог нисмо примили јер смо закључили да им је озбиљнодугорочно запослење готово неважно. Они се добро сналазе сталним мењањем посла, привременим решењима, продајом и препродајом различите робе – додаје Ђорђевић.

Према ономе што се дешава на тржишту радне снаге, Срби су дефинитивно „остарела” нација. Да би издржавала 1.600.000 пензионера, а била међу 30 развијених земаља, ова земља мора да има седам милиона радника. А да би била макар средње развијена земља, њој треба четири милиона запослених. С обзиром да нема ни једно ни друго, све чешће критеријуми за пријем нових радника нису строги, а и послодавцима препоруке постају неважне. На то указује и пример из Чачка.

– Када примам радника, довољан је само разговор са њим. Гледам га у очи и видим све. Очи су огледало душе. Ту способност наследио сам од бабе – каже Славиша Пурић, први човек „Слап групе”, али признаје да то и није тако једноставно.– Фирма је хтела да укаже поверење и млађим кадровима, али се нису јављали. Почео сам да бринем ко ће ускоро водитипредузеће.Зато више поверења имам у старије кадрове. Неке у „Слапу“ примили су моји сарадници, па сад имам проблема како да их се отарасим, а има и оних који желе само да прошетају кроз неку успешну фирму да би им тај податак красио биографију.

Оливера Поповић, сувласник фирме PC-TECH за израду софтвера, има 61 запосленог. Углавном електротехничаре и математичаре, о чијим квалитетимасазнаје из приложених докумената, али и тестирања.

–Тако меримо знање, што и није тешко када је о овој струци реч – каже наша саговорница – Углавном радимо са младима, примамо чак и студенте које потом запошљавамо.

Др Рато Нинковић, дугогодишњи председник Уније послодаваца Србије и један од аутора студије „Увођење флексибилних облика запошљавања у српску привреду”, потврђује да су нашим предузетницима, нажалост, битне само три ствари: положен возачки испит, знање енглеског језика и рада на рачунару.

–У транзицији су се фирме лако решавале вишкова, а послодавци без милости саопштавали запосленом да му више не треба.Похвале су биле реткост – каже Нинковић. – Ипак, има и оних којима су, поред папира, биле важне и препоруке. Првенствено да ли је радник вешт, одан послу и поверљив. Јер, препорука је та која говори о односу радника према послу, па је и тај метод заживео у многим предузећима.

Представништво „Филипса” у Београду ретко прима приправнике и многи тамо већ раде 25 година – каже Милан Бановић, директор представништва.

– Ускоро ћемо ипак морати да се „подмладимо”. Али, међународни критеријуми које и ми морамо поштовати су строги, а нама се на конкурс јављају и људи који не испуњавају основни услов – стручност. Јављају се, рецимо, људи са завршеним рударским факултетом или неки са искуством у текстилној индустрији. Као да не читају услове конкурса, већ шаљу документа по принципу: кад већ имам спремљене папире, зашто да не пробам– каже Бановић.

Можда су у праву они који тврде да је хаос у главама генерација које треба да закораче у свет рада последица хаотичних година које смо преживели. Како год, последњи је час да се нешто мења.