Кад избори закуцају на врата

Тражили су изборе до краја године, имаћемо изборе 17. децембра – парламентарне, покрајинске и београдске, рекао је председник Србије Александар Вучић најављујући да ће парламентарне изборе, који су у његовој надлежности, расписати 2. новембра. Тако је ставио тачку на све дилеме о датуму гласања. Учинио је то у тренутку када су се опозиционари који су тражили изборе баш унели у објашњавање како се неће усудити да их распише, мада ни сами у то нису веровали.

Вучић је још пре месец дана рекао да би поменути избори могли бити „одржани најраније 17. децембра”, а свако ко се озбиљно бави политиком знао би да је одлука већ донета, и то још почетком септембра. То је, додуше индиректно, најавио министар финансија Синиша Мали 5. септембра на оној седници српског парламента с пиштаљкама и вувузелама. Мали је тада најавио да ће буџет за наредну годину бити пред посланицима за неколико недеља, ко се имало разуме у календар у томе би видео знак да ће избори бити у децембру, будући да се никада у историји обновљеног вишестраначја није догодило да се буџет за наредну годину усваја у октобру. Можда Малог, због несноснe буке, нису чули, али предлог буџета за наредну годину је стигао у парламент 6. октобра, а кад се томе додају силне оставке градоначелника, укључујући и београдског, свима је морало бити јасно да су избори пред вратима.

Нису, наравно, наши опозиционари политички непотковани, и они су видели да ће избора бити, па су већ 11. септембра Демократска странка, Странка слободе и правде и Зелено-леви фронт ултимативно захтевали „расписивање парламентарних и београдских избора до краја године”. Кад већ знаш да ће до гласања сигурно доћи, најпаметније што можеш да урадиш је да то представиш као свој ултимативни захтев, „иначе ћемо се на улици за то изборити”. Власт се, наравно, правила „луда” да не разуме хоће ли опозиција расписивање или одржавање избора, па смо данима слушали о „неписменим опозиционарима”, а опозиција је доказивала како власт покушава да се на процедуралним стварима „спаси од неминовног пораза”. Иако је Вучић рекао да је он разумео шта се тражи, ова расправа је потрајала, али кад је враг однео шалу, што ће рећи кад су кренуле оставке градоначелника, опозиционари су отворили нову тему – избори ће бити покрадени.

Пошто су „утврдили” да опозиција сигурно побеђује, али да ће власт покрасти изборе, прешло се на договоре и прављење стратегије за „одбрану изборне победе”, а браниће је на улици. Додуше, помињана је и неопходност добре контроле избора, проналажење 5.000 контролора, како се крађа не би десила, али је томе посвећено врло мало пажње. Уосталом, већ је утврђена „крађа”, па су, такорећи, резултати гласања потпуно небитни.

Онда се, на несрећу свих нас, Србије и Срба с КиМ, десила Бањска, што је опозиционарима послужило као шлагворт за нове приче како се „Вучић неће усудити да распише изборе” јер му то неће западни званичници дозволити или зато што зна да ће ово лоше утицати на рејтинг власти због спољних притисака и претњи санкцијама Србији. Баш на дан кад је Вучић обелоданио да ће избори, дефинитивно, бити 17. децембра, Здравко Понош, председник ванпарламентарне странке Србија центар (Срце), „објаснио” је у једном интервјуу како Вучић „сад вероватно ради учестала истраживања јавног мњења, проучава их, размишљајући како да исплива из кризне ситуације”. Понош је казао: „Притисци из Европе су снажни, претње санкцијама нису наивне. Он није у лагодној ситуацији, али је питање да ли ми знамо то да искористимо на одговарајући начин, да се спремимо за изборе како ваља, са циљем да победимо.”

Понош се није баш прославио с прогнозама о Вучићевим потезима, будући да је тврдио да ће председник увече 3. априла прошле године, чим се заврше избори, увести санкције Русији, што се све до данашњег дана није десило, а чини се да ни његови саборци који су тражили изборе нису потрошили ниједан минут на то како да привуку грађане да гласају за њих. Много више су се, чини се, бавили тиме како да ову тешку ситуацију за Србију, не за Вучића, искористе „на одговарајући начин”, па су се бацили на писање писама на разне адресе. Тако су виском представнику ЕУ за спољну политику Ђузепу Борељу послали писмо са захтевом да, поводом догађаја у Бањској, „ЕУ уведе санкције Александру Вучићу и његовим сарадницима, а не Србији”. Ово сасвим сигурно није начин за привлачење бирача. Колико год се трудили да објасне како се санкције не би уводиле грађанима, то је залудан посао. Нема тих санкција које се могу увести „Вучићу и његовим сарадницима”, а које не би погодиле грађане. Знамо из искуства.

Дан пре него што је Вучић саопштио да ће се дефинитивно гласати 17. децембра, прозападна опозиција је искористила једно новинарско питање, њима наклоњеног медија, америчком амбасадору Кристоферу Хилу, „да ли разговара са опозицијом о померању избора”, за жестоке реакције и тврдње како власт од америчког амбасадора тражи да утиче на померање избора. Хил је казао да он гласа на Флориди, а не у Србији, те да се не меша у изборе. Било би лепо кад би се тога стварно и придржавао. Што се наших прозападних опозиционара тиче, део њих је јуче почео да доказује да Александар Вучић „по Уставу не може да буде носилац изборне листе”, други објашњавају какво је зло спајање избора, наравно, и они су против тога да Вучић буде носилац... Шта нуде грађанима? Ко би то знао. Још нисмо чули. Не стижу да нам кажу. Презаузети су писањем писама западним званичницима, амбасадорима, „крађом” избора, протестима због „крађе”... Власт прави списак свега што је урадила, шта ће и како ће урадити. Бави се грађанима, а они су ти који одлучују. На изборима 17. децембра у Србији. Не на Флориди, Вашингтону, Бриселу...