Крах политике дуплих стандарда

Специјално за „Политику”
Пре тачно недељу дана свет је био затечен (не)очекиваном ескалацијом насиља на Блиском истоку и бруталном смрћу стотина недужних цивила на израелској територији, којима је срушен мит о непобедивости израелских служби и њиховој недодирљивости за последице вишедеценијске репресије над палестинским становништвом. Оцене су биле једногласне да се ради о ратним злочинима и тешким повредама хуманитарног права, емотивна реакција и жеља за осветом израелског руководства и становништва биле су разумљиве. Али колико је напад Хамаса на стотине недужних цивила био ратни злочин, толико и осветничко укидање снабдевања водом, струјом, храном, лековима два и по милиона палестинских цивила, покушај расељавања више од милион људи, прекомерна употреба силе и неселективно бомбардовање најгушће насељене територије на свету од стране Израела представља ратни злочин и кршење основних постулата хуманитарног права, на које су САД и већина њихових савезника остали неми.

У оваквој трагедији у којој је већ изгубљено и у којој се губи толико људских живота, и на израелској и на палестинској страни, не сме да буде места за навијање и не сме да буде места за некажњивост. Сваки људски живот је драгоцен и ненадокнадив, приоритет не сме да буде освета већ деескалација и очување људских живота. Коначно, у томе би и требало да буде разлика у деловању легитимних војних формација, у овом случају израелских одбрамбених снага и терористичких група, попут палестинског Хамаса.

Ништа не може да оправда насиље и гнусне злочине над цивилима које смо видели претходних дана. Али чињеница је да Израел, уз пристрасну снажну подршку САД, готово шест деценија не само да некажњено игнорише већ и директно крши важеће резолуције СБУН 242 и 338 и из њих проистекле међународне споразуме, а пре свега споразум из Осла из 1993. и 1995. године. Уместо да спроведе споразум, Израел је од Газе направио највећи концентрациони логор на свету и интензивирао је војну окупацију Западне обале, која је по споразуму припала Палестинцима, спроводећи репресију и апартхејд над палестинским становништвом. Неодрживост овог стања најбоље илуструје број палестинске деце убијене од стране израелских снага безбедности на окупираној Западној обали. Само у 2023. години израелске службе безбедности усмртиле су 48 деце, узраста од две године до 16 година, и ово је најсмртоноснија година у том погледу у последњих неколико деценија, с најмање једним дететом убијеним сваке недеље! Од 2000. године убијено је 2.300 палестинске деце! Ни за једно од ових убистава нико није одговарао!

Најновија ескалација везује се и за улазак ултрадесничарских странака у владу Бенјамина Нетанјахуа, којима би, због ставова које заступају, у било којој земљи на свету не само било трајно забрањено да се баве политиком већ би неки од њих завршили и у затвору због распиривања међуетничке и међуверске мржње. Ипак, колективни Запад на то није реаговао. Инциденти с досељеницима и њиховим насељима која су грађена на окупираним палестинским територијама где је то експлицитно забрањено важећим међународним документима за решавање овог сукоба учестали су последњих месеци. Ка палестинским селима су ишле хорде ултрадесничарских колониста који су дословно избацивали на улицу палестинске породице из њихових кућа и са њихових имања, палили им маслињаке и летину, и усељавали се у њихове домове, док су окупациони израелски војници то посматрали без икакве реакције.

Последњих дана било је и пуно спекулација о томе како је било могуће да припреме за овакву операцију Хамаса прођу незапажено од обавештајних служби с репутацијом какву имају Мосад, ЦИА и МИ6. Неки су чак и тврдили да службе јесу располагале неким обавештајним подацима, али да је свесно донета одлука да се не реагује, због виших геополитичких интереса. Колективни Запад је пожурио да оптужи Иран и његов интерес да онемогући успостављање дипломатских односа између Саудијске Арабије и Израела. Али занемарује се да корист има и америчка администрација, јер се овим сукобом скреће пажња са сада већ видљивог фијаска у Украјини и протраћених више десетина милијарди долара америчких пореских обвезника које су већим делом завршиле у приватним џеповима људи блиских власти и у САД и у Украјини.

Поред сукоба у Украјини и забрињавајуће ескалације на Блиском истоку, евидентан је талас дестабилизације више замрзнутих конфликта у свету. Многи наши аналитичари стављају и двогодишњу репресију над Србима на КиМ коју спроводи Албин Курти у тај контекст. Али чињеница је да се замрзнути конфликти одмрзавају најчешће онда када их одмрзну страни фактори који по сваку цену инсистирају да контролишу процес и не дају странама да се самостално договоре. Најбољи пример је немачки притисак против „Отвореног Балкана” и инсистирање на Берлинском процесу, иако се не ради о иницијативама које искључују једна другу. Погледајмо и дестабилизујућу улогу Шмита у БиХ, Квинтин насилан покушај ванправне ревизије Дејтонског споразума или покушај да се Бриселски споразум и обавезе које из њега проистичу дезавуишу инсистирањем на немачко-француском предлогу као најважнијем оквиру за наставак дијалога Београда и Приштине. Док се у међувремену приштинске парамилицијске и паравојне формације бесомучно наоружавају противно свим обавезујућим међународним правним документима којима је дефинисано како косовскометохијски проблем треба да се решава. Нажалост, све ово оставља мало сумње у оно о чему се дуго говори. Чланице Квинте, а пре свега Немачка, део су проблема на западном Балкану, а не део решења.

Није мали број познавалаца ове вишедеценијске западне методологије, укључујући и оне у САД, Великој Британији и ЕУ, који тврде да је стратегија колективног Запада да, док је још увек у позицији оцвале глобалне силе, која, иако на заласку, још увек по инерцији мешетари, прети санкцијама и звецка оружјем, на силу одмрзне замрзнуте конфликте и на брзину створи нову реалност која одговара њиховим интересима. У том контексту, многи аналитичари и код нас оправдано упозоравају на опасност одмрзавања конфликта на КиМ, али погрешно заговарајући нужност – и хитност – прављења додатних уступака објективно на штету наших националних интереса у одговору на најављене притиске Квинте и предстојеће посете западних специјалних изасланика Београду.

Догађаји последњих деценија, од распада бивше Југославије, незаконите агресије НАТО-а на СРЈ, Ирака, Либије, Авганистана, Сирије, преко Украјине и сада поново распламсаног израелско-палестинског конфликта који прети да запали цели Блиски исток, водили су краху америчке спољне политике, која је свету агресивно наметала свој концепт међународног поретка заснованог не на праву, већ на правилима које су САД одокативно доносиле од случаја до случаја, пре свега водећи се краткорочним интересима својих елита. До овог краха америчке спољне политике и колапса глобалне безбедности довело је активно дезавуисање међународног јавног права, Повеље УН и обавезујућих међународних споразума, став о посебности и некажњивости америчких политичара и служби, као и погубна америчка политика двоструких стандарда. А чији се приоритети и савезници одређују лобирањем и коруптивним деловањем према америчкој извршној и законодавној власти од стране „бизнисмена” који заступају интересе појединих земаља и у ту сврху неретко користе прљави новац стечен активностима организованог криминала. То можда најбоље илуструје случај више пута осрамоћеног демократског сенатора Боба Менендеза, који је на месту главног албанског лобисте у САД наследио Елиота Енгела и покојног Боба Дола, а који, иако ухваћен у злочину и формално оптужен, одбија да поднесе оставку на место у Сенату и утицајне функције које у њему обавља.

У овој и оваквој политици двоструких стандарда која води неизбежном краху и америчке спољне политике и светског поретка којим је доминирала са својим сателитима, нажалост с великим ризицима по цели свет, згажени су и Повеља УН, и споразуми из Осла, и Дејтонски споразум, Резолуција СБУН 1244, Мински споразум, Бриселски споразум... Сви ови споразуми потписани су да се превари једна страна у преговорима и да се купи време како би се непринципијелно и подмукло наметнула нова реалност. Лобисти и прљави новац не стварају искрена и трајна стратешка партнерства, таква политика је погубна не само за оне који нису на листи „донатора” америчким елитама већ и за САД, и за свет у целини. Тако је и могло да се деси да је злочиначка ОВК еволуирала од терористичке организације до „партнера” САД и колективног Запада, коју би сада да преобуку у „војску Косова”, иако је по бруталности надмашила методе терористичког Хамаса, коме макар не може да се припише трговина људским органима отетих српских цивила и припадника легалних служби безбедности. Јасна је логика покушаја да се распиривањем мноштва регионалних конфликата заустави глобална прерасподела моћи и колико-толико задржи хегемонијска позиција, али питање је тренутка када ће се све вратити као бумеранг онима који су деценијама веровали да су недодирљиви.