Мека моћ Александре Пријовић

Изглед јој је сличан Светлани Цеци Ражнатовић из ране младости, с много мање интервенција хируршког ножа, али довољно да се примете суптилне интервенције. Јер, какав је то статус регионалне народњачке звезде ако се на њеном лицу не виде остаци убризганих хемијских супстанци и силиконске усне, али не вулгарно напумпане на неколико атмосфера, као код вулканизера за камионске гуме, већ дискретно, како би се тек наговестило да је боравила у некој од елитних клиника за пластичну хирургију. Глас јој је такође сличан Цецином, али без карактеристичне промуклости. Тен јој је такође сличан српској мајци и хрватској маћехи, како удовицу Жељка Ражнатовића Аркана називају посетиоци јефтиних кафана или помпезних ноћних клубова испред којих стоји стража набилдованих и истетовираних ћелаваца.

Песме су јој сасвим солидне, али без изразитог хита који ће се певати за десет, педесет или сто година, као што су то ствари Лепе Лукић, Ане Бекуте, Наде Обрић или Наде Топчагић... Цеца и Брена се подразумевају, њих форсирају Никола Јокић и Лука Дончић по НБА дворанама.

То да песме Александре Пријовић нису нарочити хитови каже моја несавршена Еустахијева туба, али кога то уопште занима када је читава Хрватска под штиклама дугоноге двадесетосмогодишње Александре Пријовић. Продавши и пети концерт у Арени Загреб, после три напуњене у Београду, а чека је и Сарајево, лепа Александра направила је такву регионалну хистерију да су почели да је изучавају на загребачком економском факултету, доспела је у централне дневнике хрватских телевизија и мобилисала читаве тимове музичких критичара, социолога, уз садејство Џибонија, Тончија Хуљића и осталих великих кантаутора.

Стари добри Тончи, творац сјајне сплитске поп групе „Магазин”, надрљао је јер је рекао да се није баш наслушао Александриних песама. Замало да га овде због тога прогласе за усташу, иако је Хуљић на сплитском фестивалу уочи распада Југославије покушао да споји „Магазин” и Мирослава Илића, што се није нарочито допало организаторима који су у ваздуху осетили да ће се ускоро на политичкој бини чути храпави, женскасти глас генералисимуса Фрање Туђмана. Тончи Хуљић је направио толико хитова да је још у оно прастаро време пророчки превидео будућност мелодијске фузије далматинског попа и шумадијског народног мелоса који оличава Славуј из Мрчајеваца.

Погодио је право у центар јер је његово увце наштимовано да осети велике ствари. Желео је да створи нови жанр, али не илегално, већ на великој бини сплитског фестивала лаких нота, спајајући врхунску српску фолк музику и сладуњави, дозлабога певљиви хрватски поп. Како му је покушај пропао, свако је отишао на своју музичку страну.

Међутим, музички југословенски интегрализам већ је створен у доба Миле Планинц, која се попела на пијадестал прве жене председнице Савезног извршног већа. Разумела је Милка, иначе хрватски кадар у федералним органима, да ће бити запамћена као епизодиста у епохи Лепе Брене, која је после смрти маршала, својим детињастим хитовима, у бенду „Слатки грех”, певала по нотама хармоникаша Саше Поповића.

У црној рупи посттитовског доба Брена је својом висином и облинама омађијала југословенску радничку класу која је била у десетогодишњој жалости за Брозом, а потом и Бобу Живојиновића. После грађанског рата, заједно с кумом музичког опаког народњачког бизниса Сашом Поповићем, она није клонула, већ је створила мегакорпорацију „Гранд продукција”.

Савез комуниста је остао без чланова, ЈНА је остала без војника, Субнор без бораца, Ској без напредне омладине. Само се чланство „Гранд продукције” мобилисало и ширило, поставши далеко бројније од војски и паравојски на свим странама.

Драган Стојановић

Саша Поповић, директор „Гранд продукције”, устао је тог недељног јутра 2007. године, свестан да је ушао у идеолошку пустоловину из које више нема повратка. Комесар турбо-народњака постао је власник лиценце српског мејнстрима. Као врховни поглавар и проповедник свих српских сталежа, чији је животни пројекат „Звезде гранда” – финално вече, хипнотисано посматрало 80 одсто нације, коначно је могао да свету објави вест: турбо-фолк је мртав! Да ли је било преживелих? И те како!

Међу девојчицама и дечацима који су долазили из свих крајева Југославије наредних и свих будућих година била је и Александра Пријовић, с биографијом типа Пепељуга. Српкиња из Хрватске, одрасла у Белом Манастиру, дошла је на аудицију за младе певачице, српски колеџ за успех на друштвеној лествици, моћнији од Харварда и Оксфорда заједно. Певај ћерко оно што народ тражи, девиза је музичког и продукцијског генија Салета, који је умео савршено да препозна које ће дете пунити стадионе, хале и арене.

Међу њима је била лепа Александра. Када се у њу загледао Филип Живојиновић, син Бобе Живојиновића из првог брака, а потом се венчало двоје младих, Александра је, као снаја Лепе Брене, добила сву логистичку подршку. Покренута је машинерија турбо-попа, новог музичког правца који је избацио вишак хармонике, арлаукања и источњачки мелоса, од Ирана до Авганистана. Ангажован је врхунски текстописац и композитор Драган Брајовић Браја и пројекат новог музичког интегрализма је покренут. Хрвати иначе откидају на цајке, како називају народњаке, али песме Александре Пријовић су типичне поп ствари које тек у вокалним елементима остављају призвук фолка, као траг свиленкастог конца за собом.

Александра Пријовић није најбољи музички производ новог музичког правца, српског турбо-попа, али јесте најсавршенији. Фахрета Јахић то набоље зна, јер је за освајање региона потребна не само мелодијска и продукцијска стратегија већ нешто много више од тога – идеологија. Александра је одмах изјавила да је певачица свих, а не само српска певачица. Настала је око тога уобичајена српско-хрватска шорка, што је тек усијало тржиште и одушевило тапкароше, а Александра је одмах појаснила да се сјајно осећа у свим републикама бивше Југе, коју управо осваја. Оно што су знали Брена и Сале пренели су на Александру Пријовић. Музика не познаје границе. Нарочито не авнојевске.

Ако хрватски десничари под штиклама згодне Александре Пријовић осећају како их је окупирала српска мека моћ, тек су делимично у праву. Београд је једини истински балкански мегалополис и у њему започињу све шеме и сви послови, а онда се разрађују по парчићима бивше Југославије. Овде све почиње и све се завршава. Није ли, уосталом, Дино Мерлин толико пута напунио Београдску арену, да су овдашњи десничари исекли вене слушајући: „Мој је живот Швицарска”.

Хрватски одбрамбени штит је ипак прорадио. И надрљао је најневинији. Зове се Саша Ковачевић и уз Жељка Јоксимовића и Владу Георгијева је најзапаженији српски поп певач. Извините, браћо Црногорци, али Барба се тако осећа. Саши Ковачевићу је отказан наступ у сали за венчања у Бибињама због протеста мештана. Где ће бити мештани Бибиња, све сам домољуб до домољуба? Наравно, на концерту Александре Пријовић. Идеологија њене меке моћи је вечна, са слоганом: Узми лову, сестро!

Одличан наслов за њен нови хит.