Сећање на жртве је обавеза и право

Краљево – На лагерском гробљу у Краљеву потомци стрељаних, представници државних органа, представници Словеније, удружења бораца и друштвених организација јуче су полагали венце и палили свеће над хумкама железничара, бравара, ковача, инжењера, лекара, сељака, тадашњих избеглица, које су октобра 1941. године стрељали фашистички окупатори.

За пет дана октобара 1941. године, као освета за борбене акције од бораца за слободу, четника и партизана, а према правилу – сто за једнога, овде је стрељано најмање око 2.200 недужних цивила и то није коначан број, јер се тачан попис жртава још утврђује. Варош је завијена у црно, а међу стрељаним било је и избеглица од фашиста из Словеније, Чеха, Руса, Срба са подручја тадашње Независне државе Хрватске и Косова и Метохије. Међу недужно убијеним било је и деце као и 29 жена. Пошто број прикупљених талаца радника и занатлија затечених у производним халама није био довољан да би се задовољила крвава математика 1:100 уследила су хапшења по граду.

Стога су улицама Краљева војници Вермахта спроводили људе који ни на који начин нису били повезани са устаницима. Њихов једини „грех” био је што су се тих октобарских дана затекли у овом граду. Док су ухапшени спровођени ка Железничкој радионици, у кругу те фабрике, на локацији званој „лагер” извођени су први таоци пред стрељачки строј. У групама од по 100 људи усмрћивани су рафалном паљбом окупаторских митраљеза...

На комеморативној седници градске скупштине историчар Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида из Београда, у својој беседи на тему „Археологија сећања” је истакао:

– У култури сећања ти трагични догађаји у Краљеву су запостављени. Овде данас нема представника државних органа Аустрије, Немачке и још неких других који би овде трабало да буду. Стога се намеће питање да ли смо ту одговорност делегирали само Краљевчанима и потомцима жртава. А, да би смо се на прави начин борили против заборава, потребно је знање како бисмо најпре разумели шта се то догодило пре 82 године у Краљеву. Јер, да бисмо ту трагедију разумели, неопходно је разумевање и знање у култури сећања, али без, како је нарочито поратних година било, идеологизовања или национализма да би овде стрељане уздигли на пиједестал универзалне жртве. Неопходно је утврдити и идентитет сваке жртве, а нажалост од 1945. године књига колегинице Силвије Крејаковић је прва на ту тему преведена на стране језике, а издавач је наш Музеј жртава геноцида. Подсетио бих да ми имамо и обавезу и право да памтимо и то морамо одговорно да прихватимо како бисмо избегли да се слични догађаји не догоде и у овом 21. веку. Плашим се да у томе нећемо успети без знања и одговорности ако културу сећања сведемо само на манифестациона догађања – нагласио је историчар Дејан Ристић.

На гробљу се, после одавања поште уз полагање венаца, парастос свештеника Жичке епархије и звуке сирена, Др Предраг Терзић, градоначелник Краљева обратио окупљеном народу:

– Превише је трагедије и туге уткано у историју нашег града. Зато смо у обавези да то памтимо, а да нашу децу учимо љубави, пријатељству, правим и вечним вредностима. На то нас обавезује и ово место, крвави октобар, догађај који памтимо и који нам је вечна учионица живота –истакао је Терзић.

У амфитеатру гробља стрељаних глумци краљевачког позоришта извели су поетско-музички програм под називом „Камена успаванка” у режији Александре Ковачевић.