Висока це­на изра­ел­ске од­ма­зде

Бо­шко Јак­шић

У ци­клич­ној сме­ни тра­гич­них бли­ско­и­сточ­них епи­зо­да, сце­не бру­тал­ног уби­ја­ња Је­вре­ја, кид­на­по­ва­ња и ра­за­ра­ња њи­хо­вих ки­бу­ца на ју­гу Изра­е­ла за­ме­ни­ли су сним­ци по­ги­би­ја па­ле­стин­ских ци­ви­ла, њи­хо­вог ма­сов­ног ег­зо­ду­са, уни­шта­ва­ња по­ја­са Га­зе и ху­ма­ни­тар­не кри­зе по­тре­сних раз­ме­ра.

Пр­ва фа­за ра­та са Ха­ма­сом је за­вр­ше­на. Ти­мо­ви за са­хра­не и вој­ног ра­би­на­та ма­хом су окон­ча­ли по­сао при­ку­пља­ња те­ла ви­ше од 1.300 Изра­е­ла­ца. По­што су ба­та­љо­ни рас­по­ре­ђе­ни, опе­ра­тив­ни пла­но­ви за­вр­ше­ни, а изра­ел­ској јав­но­сти об­ја­шње­но шта мо­ра да усле­ди, кре­ну­ла је дру­га фа­за: коп­не­ни удар на Га­зу.

Пр­ва не­де­ља ра­та обе­ле­же­на је тра­у­мом Је­вре­ја, дру­га при­па­да пат­ња­ма Па­ле­сти­на­ца. Пр­ви су у шо­ку, не­на­ви­кли на та­ко ма­сов­не жр­тве на те­ри­то­ри­ји сво­је др­жа­ве. Дру­ги су у оча­ју без­на­ђа, иако им је суд­би­на до­де­ли­ла де­це­ни­је пат­ње и си­ро­ма­штва у ен­кла­ви на ис­точ­ној оба­ли Ме­ди­те­ра­на.

Изра­ел је не­ги­ра­ју­ћи пра­во Па­ле­стин­ци­ма на соп­стве­ну др­жа­ву и ју­да­и­за­ци­јом оку­пи­ра­не За­пад­не оба­ле ко­ју би да анек­ти­ра дао зе­ле­но све­тло ко­ло­ни­за­то­ри­ма да се об­ра­чу­на­ва­ју са ло­кал­ним жи­вљем, да им уни­шта­ва­ју ку­ће и џа­ми­је, па­ле ауто­мо­би­ле и ма­сли­ња­ке.

Кри­ти­ке ко­је је због то­га до­би­јао утих­ну­ле су од стар­та осмог ра­та за Га­зу од 2006. Изра­ел је за­до­био сим­па­ти­је све­та згро­же­ног ак­ци­ја­ма па­ле­стин­ског исла­ми­стич­ког и ми­ли­тант­ног по­кре­та Ха­мас. Је­вре­ји су за­бо­ра­ви­ли на све по­ли­тич­ке раз­ли­ке ко­је су их ду­бо­ко по­де­ли­ле и оку­пи­ли се у од­бра­ни зе­мље ко­ју им је обе­ћао Мој­си­је.

Ка­ко је рат од­ми­цао, со­ли­дар­ност се због ма­сив­ног и не­се­лек­тив­ног изра­ел­ског про­тив­у­да­ра оба­зри­во се­ли­ла на стра­ну па­ле­стин­ских ци­ви­ла ко­ји ду­же од се­дам де­це­ни­ја са­ња­ју о соп­стве­ној др­жа­ви на зе­мљи ко­ју су им обе­ћа­ле Ује­ди­ње­не на­ци­је.

Ка­кав ко­пер­ни­кан­ски обрт та­ко уоби­ча­јен за под­руч­је нај­ду­же кри­зе са­вре­ме­не исто­ри­је. Ха­мас је про­коц­као шан­су да свет упо­зо­ри на про­ду­же­ну оку­па­ци­ју, ју­да­и­за­ци­ју За­пад­не оба­ле и Ис­точ­ног Је­ру­са­ли­ма и на скр­на­вље­ње џа­ми­је Ал Ак­са, тре­ће нај­све­ти­је у ислам­ском све­ту. Ма­ска­ри је­вреј­ских ци­ви­ла и мла­дих го­сти­ју јед­ног му­зич­ког фе­сти­ва­ла учи­ни­ли су да ра­ди­кал­на гру­па ко­ја упра­вља по­ја­сом Га­зе по­твр­ди ис­прав­ност ста­ва САД и мно­гих зе­ма­ља ЕУ да се ра­ди о те­ро­ри­стич­кој ор­га­ни­за­ци­ји.

Изра­ел­ски пре­ми­јер Бен­ја­мин Не­тан­ја­ху је на пу­ту да про­коц­ка ка­пи­тал ко­ји је сте­као. Осла­ња­ју­ћи се на по­др­шку спо­ља, по­ру­чу­је да ће удар на Га­зу „про­ме­ни­ти Бли­ски ис­ток”. Изра­ел­ска ул­тра­кон­зер­ва­тив­на вла­да не же­ли да об­у­зда ре­ли­ги­о­зне ци­о­ни­сте и ул­тра­де­сне на­ци­о­на­ли­сте ко­ји су, жељ­ни осве­те, кре­ну­ли у „уни­шта­ва­ње” не са­мо Ха­ма­са већ и жи­во­та 2,3 ми­ли­о­на ста­нов­ни­ка Га­зе. Ви­ше од 2.300 је већ уби­је­но.

Ар­ми­ја ко­ја оку­пља елит­не тру­пе ре­гу­лар­не вој­ске и 360.000 ре­зер­ви­ста, нај­ве­ћа број­ка у исто­ри­ји Изра­е­ла, сва­ка­ко мо­же да по­ку­ша да уни­шти не­ких 60.000 при­пад­ни­ка Ха­ма­са, али це­на по­бе­де ла­ко мо­же да бу­де пре­ску­па. Ху­ма­ни­тар­на ка­та­стро­фа је већ ту: не­ма го­ри­ва ко­је по­кре­ћу пум­пе за во­ду, не­ма стру­је, хра­не, ле­ко­ва... По­др­шка све­та ко­ју је Изра­ел ге­не­ри­сао по­след­њих да­на зна­чај­но би осла­би­ла, а Не­тан­ја­ху је већ упо­зо­рен са ра­зних стра­на да по­шту­је за­ко­не ра­та.

Пен­зи­о­ни­са­ни ге­не­рал Ђо­ра Еиланд из­ја­вио је да Изра­ел мо­ра да „ство­ри не­за­ми­сли­ву ху­ма­ни­тар­ну не­сре­ћу” па изра­ел­ске на­ме­ре оста­вља­ју ма­ло ме­ста сум­њи. „Га­за ће би­ти или без Ха­ма­са или без љу­ди. Ми смо у ег­зи­стен­ци­јал­ном ра­ту.” Изра­ел­ска ар­ми­ја је по­зва­ла ста­нов­ни­ке Га­зе да на­пу­сте град, што је рав­но прет­њи ет­нич­ког чи­шће­ња. Где да иду? Ку­да год кре­ну, на­ђу се на пу­ту бом­би. Град се си­сте­мат­ски уни­шта­ва.

Ха­мас и ста­нов­ни­ке по­зи­ва да оста­ну, то им по­ру­чу­ју и ше­и­ци ка­ир­ског Уни­вер­зи­те­та Ал Аз­хар, се­ди­шта су­нит­ског исла­ма, у стра­ху да би мо­гли де кре­ну је­ди­ним пу­тем – ка гра­нич­ном пре­ла­зу Ра­фа. Еги­пат је то­ком ра­то­ва 1948. и 1967. при­мао ко­ло­не из­бе­гли­ца из Га­зе, али пр­ва арап­ска зе­мља ко­ја је при­зна­ла Изра­ел те­шко да би у си­ту­а­ци­ји еко­ном­ске кри­зе би­ла спрем­на да при­ми ми­ли­он љу­ди.

Па­ле­стин­ци­ма пре­ти но­ва Нак­ба, Дан ка­та­стро­фе ко­ји се ве­зу­је за про­гла­ше­ње Др­жа­ве Изра­ел ма­ја 1948. ка­да је ви­ше од 700.000 Па­ле­сти­на­ца про­те­ра­но, а мно­ги њи­хо­ви гра­до­ви и се­ла раз­ру­ше­ни и спа­ље­ни. По­ло­ви­на да­на­шњих жи­те­ља Га­зе су по­том­ци тих из­бе­гли­ца ко­ји­ма ни­ка­да ни­је до­пу­ште­но да се вра­те на зе­мљу сво­јих пре­да­ка.

Као што се мо­би­ли­сао про­тив Ха­ма­со­вих те­ро­ри­ста, свет мо­ра да се мо­би­ли­ше да би за­у­ста­вио изра­ел­ске екс­тре­ми­сте.

Исто­вре­ме­но, опа­сно­сти да Га­за бу­де оки­дач за ре­ги­о­нал­ни рат одав­но ни­су би­ле ве­ће. По арап­ским пре­сто­ни­ца­ма про­кљу­ча­ле су емо­ци­је. Хе­збо­ла­си, нај­бо­ље опре­мље­на и утре­ни­ра­на на­о­ру­жа­на гру­па с ко­јом се Изра­ел су­о­ча­ва на ју­гу Ли­ба­на, др­же прст на оки­да­чу. Го­во­ри се да је кре­ну­ла мо­би­ли­за­ци­ја. Да ли ће про­пу­сти­ти мо­ме­нат да деј­ству­ју упо­ре­до са Па­ле­стин­ци­ма?

Да ли аме­рич­ки пред­сед­ник Џо Бај­ден мо­же се­би да до­пу­сти да бу­де уву­чен у нов бли­ско­и­сточ­ни рат у ко­ме би се ак­ти­ви­ра­ле све ми­ли­тант­не гру­па­ци­је по­ве­за­не са Ира­ном? И то у вре­ме ка­да За­пад по­ка­зу­је зна­ке за­мо­ра од сла­ња по­мо­ћи Ки­је­ву, укра­јин­ска кон­тра­о­фан­зи­ва по­пу­шта и до­ла­зи зи­ма, а пред­сед­ник Вла­ди­мир Пу­тин се спре­ма да на­здра­ви по­бе­ди. Пи­та­ње је да ли Ва­шинг­тон кал­ку­ли­ше око по­сле­ди­ца сво­је не­у­пит­не по­др­шке Изра­е­лу и по­сле­ди­ца ра­за­ра­ња Га­зе. План о уни­ште­њу Ха­ма­са је су­ви­ше скуп да би био оства­рен. План о про­ме­ни Бли­ског ис­то­ка мо­гао би да бу­де ви­со­ко ри­зи­чан.