​Побуњеник светског гласа

Михајло Митровић (1922–2018), архитекта и „мислилац архитектуре”, есејиста светског реномеа, главни пројектант Урбанистичког завод Србије педесетих година прошлог века, професор на Факултету примењених уметности у Београду, као и Факултета техничких наука у Чачку, добитник разних важних награда, напунио би 101 годину овог првог септембра. У јеку тог јубилеја, Митровићевој породици се придружила самоорганизована група грађана-истраживача у циљу спасавања његове заоставштине.

Домети великог научника и уметника представљени су јавности у среду (12. октобра), док су следећа два дана била посвећена обиласку његовог стана у Београду, где је похрањена Митровићева архива. Поред ћерке тог дива модернизма, Мине Глоговац, сликарке и наследнице ауторских права свог оца, публици Мале сале Коларчеве задужбине обратили су се и Наташа Бодрожић, кустоскиња и културна радница, Маја Лалић и Данијела Рајовић, архитекткиње, архитекта Зоран Дмитровић и фотограф Микица Андрејић. У даљем тексту они ће бити потписани као чланови иницијативе „Предбудућност: Чија је наша баштина / Архива Михајло Митровић”, јер су следећи њихови наводи плод заједничког труда, као и жеље да поново засија име светски славног градитеља.

„Стварао је у оквиру епохе модернизма, али га не можемо посматрати као типичног модернисту заробљеног у правила и језик модерног покрета. На известан начин, Митровић је побуњеник који је из тог опирања датом тренду изнедрио сопствени језик ’поетике опеке’”, кажу наши саговорници. Инспирацију је црпео из сецесије, савремене скандинавске архитектуре и нашег предратног градитељства, да би све то зачинио употребом орнамената, цитата, и увођењем скулптура и слика у модернистичка здања.

Тако његово у нас најчувеније дело – Генекс кулу или Западну капију Београда красе осликане таванице аутора Лазара Вујаклије, као и скулптура Птица Милоша Шобајића, који је свој сликарски печат оставио и на фасади зграде у Таковској 5, коју је пројектовао Митровић. Филозофски посматрано, тиме је он „спајао различите темпоралности, у потрази за универзалним, ванвременским архитектонским изразом”. Одатле се и изродила „поетика опеке”, са свом својом „ризницом облика”.

Није он био имун ни на Ле Корбизјеов утицај, о чему сведочи бруталистичка нота његовог неимарства, али и изузетан број књига тог још славнијег градитеља које су грађани-истраживачи пронашли у библиотеци Митровића током „герилске акције” пописа издања у поседу архитекте (и) у нашем фокусу. Нечим га је „заразила” и архитектура Француске и Данске, где се школовао, како примећују чланови наведене иницијативе за спас Митровићеве заоставштине.

Порука бетона

„Његово дело би тек требало озбиљније да се проучава у односу на савремени тренутак, будући да је и он сам водио дијалог са савременим архитектонским тенденцијама и увек истицао да је архитектура на првом месту уметност”, наглашавају чланови иницијативе „Предбућност”. Студијска путовања по Француској и Данској појачала су његов критички став према стању у струци и предоминантном интернационалном стилу у архитектури, којима је замерао мањак оригиналности. „За већу креативну слободу у архитектонском изразу, Митровић се изборио низом пројеката са елементима брутализма и постмодернизма у којима критичари данас проналазе ’анархичну лепоту’, њега називајући ’побуњеником’. Стога, дух исконске непослушности и борба за слободу уметничког изражавања у архитектури можда су најистакнутије особености Митровићевог приступа архитектури”, закључују грађани-истраживачи.

Његов неоспоран значај на интернационалној сцени такође није довољно анализиран, па је сврха каталогизације поменутог архива и његовог чувања да се постави темељ неког каснијег проучавања, а он сам смести у шире поље културе и уметности, где је Митровић сврставао архитектуру.

Вратимо се Западној капији Београда, која „као средњевековна кула штити српску престоницу и улива осећај сигурности код посматрача”. Просторна организација Генекс куле била је авангардна седамдесетих година прошлог века, кад је зграда подигнута, али је и данас напреднија од готово свега што се по Србији зида. „У нашој средини се данас све мање препознаје ауторски приступ архитектури који је у сагласју са иновативним и савременим архитектонским темама и концептима, што није само српски већ и регионални проблем”, како наши саговорници истичу. То што се данашњи објекти конципирају као стамбено-пословни, заправо је једина сличност са овим велелепним Митровићевим делом.

И сам бетон, од кога је Генекс кула направљена, у оно време је одашиљао другачију поруку, симболишући моћ развијене државе, што је представљала и у њу смештена компанија. Перспективе Југославије означавала је унутрашња „отворена визура ка спољашњем простору”, кроз велике стаклене површине прозора. Ресторан на врху, додаћемо, који је спајао две куле, такође је „елоквентан” на посебан начин: користила га је тадашња елита, и никад се није панорамски завртео, премда је то била идеја градитеља, несагласног с том елитизацијом.

Идеолошки аспект је главни кривац и за то што се социјалистичка здања, грађена у духу југословенског модернизма, данас не посматрају с довољно достојанства, па зато у правој мери нису ни проучена. За то време, оно што се у социјализму сматрало неподобним, данас се немилице чини, па се руше зграде и споменици, или препуштају запуштености, као и бруталној приватизацији, како истичу грађани-истраживачи. Потом се рађају иницијативе за обнову порушеног, као што показује пример споменика Војина Бакића у Хрватској, где симбол победе народа Славоније у Другом светском рату, у Каменској, треба да буде холограмски. Инострани стручњаци ову архитектуру (Сплита 3, Новог Београда, Новог Загреба...) посматрају као егземплар суживота природе с градитељском уметношћу, уз изражени осећај за екологију.

Такви бисери хуманистичког приступа архитектури изложени су егзистенцијалним проблемима, често мењајући власнике или бивајући преправљени и надограђени. „Тиме се трајно умањује вредност минуле архитектуре, те смањује корпус примера њене изузетности, што ланчано производи читав низ негативних последица којима се (очигледно) нико не бави”, упозоравају заштитари Митровићевог опуса. Начињена штета се не сагледава, и не изражава у ширем финансијском контексту. Када се ово уведе као критеријум пропасти, тада ће и архитектонски објекти бити лакше одбрањиви, и без позивања на постојеће законе о заштити. Тада нећемо више узимати у обзир само цену материјала и личне афинитете према одређеним стиловима и делима, како тврде чланови ове групе.

У свету се заштита архитектуре 20. века спроводи озбиљно, па је 17 Ле Корбизјеових објеката под протекторатом Унеска. Али, то нама није довољно да схватимо да је модернистички правац у архитектури, чији смо били равноправни део, довољно добар и за нас. За то, наравно, нису одговорни грађани који заслужују и да више сазнају о Михајлу Митровићу кроз његове књиге, и књиге писане о њему, али и другу архивску грађу.

Група „Предбудућност: Чија је наша баштина / Архива Михајло Митровић” је хетерогена, како у смислу професионалности, тако и географски. Она окупља архитекте, филозофе, драматурге, фотографе, сликаре. „Наш заједнички именитељ није заштита ради заштите, нити сећање ради сећања, него став да је архитектура део културног наслеђа и део (интер)националног идентитета без обзира на то у коме периоду је настала”, наши саговорници наводе, наглашавајући да би заштита требало да односи и на изграђене објекте, и на документацију о њиховом настанку.

Захвалница „Политике”

Предузети кораци на пољу заштите комплетног Митровићевог опуса тек је почетак активности на формирању (Интер)националног центра за архитектуру, чија ће улога бити учинити лако доступном грађу, сакупљену на једном месту. Бројним истраживачима који су заинтересовани за његов рад, ово ће значајно олакшати посао. Такав приступ се у великој мери разликује од изоловане заштите, каквом се баве институције државне архиве.

Сав прикупљен и брижљиво пописан материјал, заокружен у целину, за шта су се замозадужили бројни волонтери, биће уступљен установи вољној за чување успомене на лик и дело Митровића.

„Број награда које је он заслужио и добио за свој допринос у архитектури довољан је мотив да се што пре крене у осмишљавање системске заштите његовог стваралаштва и архиве. Ми смо их, за почетак, пописали: стручне и наслове из белетристике из његове личне библиотеке, дигитализоване слајдове његових објеката које је сам фотографисао, белешке о архитектури...”, чланови групе набрајају кораке већ обављеног посла.

„Огромна је предност то што је Митровић био изузетно систематичан, те је све набројано сачувао. Ово обрађујући, покренули смо иницијативу да те значајне меморабилије добију свој кров. А какав ће бити кров – треба тек да се осмисли”, они истичу.

Истовремено, ти здружени стручњаци и љубитељи уметности дошли су на идеју да наш лист поново отвори редован простор за промишљање архитектуре и еманципацију грађана о комплексним питањима града, који је годинама неговао архитекта Михајло Митровић. И зашта је од Политике добио посебну захвалницу, пронађену у његовој архиви, за пет деценија објављивања текстова о архитектури у свету и код нас, у овом додатку Култура, уметност, наука.