О циркусу

Те године сам схватио да је на свету мало ствари које могу да буду тужне толико колико може да буде тужан лош циркус.

Био је почетак лета. Прво су се појавили увек исти плакати, ретуширана слика главе лава, руком уписан, малчице ћирилицом малчице латиницом, датум гостовања и место где ће бити постављена шатра (као и лане, плато такозваног Кванташа). Па је дошло неколико камиона са опремом. Па су побили кочиће, седишта сврстали у трибине, разапели шарена платна и развили неколико застава. А онда је улицама почео да кружи аутомобил са озвучењем монтираним на крову, да проноси позив, снимљен на бесконачној траци: „Још само вечерас... само у вашем граду... само због вас... последња прилика... непоновљива представа... уз учешће интернационалних уметника...”

На страну то што је шатра била мала, препуна невештих закрпа. Мада се то показало и као добро, иначе би загушљиви воњ струготине посуте у центру био неиздржив. На страну то што су водитељ и водитељка програма превише хистерично гестикулирали, те били претерано, лажно присни са публиком и што су говорили: „обзиром”, „’ајмо сад да видимо”, „иза стејџа”, „наш стилиста”, а на крају и неизбежно „видимо се следеће године”. На страну то што су дивље животиње биле старе, олињале, укочених, тупих погледа, а оне домаће на ивици лудила. На страну то што су жонглеру испадале лоптице из шака, те је напослетку само махао рукама, истини за вољу веома спретно и веома, веома дуго. На страну то што су оба кловна, иначе браћа, род рођени, покушавала да изазову смех искључиво тако што су се бесомучно ударали и то збиља, до крви, видело се да се мрзе, да то није глума. На страну и то што су окупљени у свему томе уживали. На страну то што самозадовољни мађионичар ни после представе није вратио крупну новчаницу за потребе трика позајмљену од гледаоца у првом реду. Једноставно се окренуо и отишао, надурен зато што није добио довољно снажан аплауз. На страну то што страшни атлета није био мушкарац. Што се може и разумети као омашка, али како схватити и то да жена са брадом није била жена. На страну то што је акробата на трапезу у последњи час, неутешно ридајући, одустао од помпезно оглашаваног и оглашаваног салта који још нико никада нигде није извео. На страну све остало... Најтужније је било то што су се ти људи непрестано представљали као неки други. Свако од њих је имао по неколико тачака и сваки пут је прозиван као неко други, имао је друго име и презиме, долазио је из друге егзотичне земље или града, имао је други костим, некада лоше долепљене бркове или зулуфе... Иако извођача није било више од десетак, ваљда се тим наводним мноштвом оправдавало оно свуда најављивано – интернационални циркус.

Значи тако, помислио сам. Све је то илузија. И то не само невешта обмана, већ пука лаж која се уморила од себе саме, па том друштванцету, тој путујућој дружини, није стало ни да се боље прикрије, већ отаљава своје постојање, чак и као да безобразно поручује: „Па шта? Шта хоћете? Нисмо вас приморали, сами сте се окупили... Уосталом, сада је касно, већ сте платили своје улазнице!”.

Не знам колико је било оних који су представу видели као тужну. Верујем да је било таквих, као што верујем да је било и оних који ништа нису приметили, којима се све ово учинило као бољи, нови живот. Опет, и ти први и ти други су се на излазу помешали, па су се испред шатре сјатили око продавца шећерне вате. Он је на дрвене штапиће намотавао и намотавао пенасте слаткише, много веће него што су уистину. Шећерна вата је била розе или пинк боје.

Напомена: До актуелизације овог текста се долази простом заменом речи. Примера ради, реч циркус ваља заменити речју Србија. И тако даље... Тачније казано, и тако ближе... Једино реч тужно није могуће, а нажалост није ни потребно променити.