Оџачарима пуне руке посла

Нови Сад – Још има много пећи са ложиштима у Новом Саду, па су и димничарима пуне руке посла. Горан Селеши има десет година искуства и он већ зна шта димничаре чека након Михољског лета. Током октобра, сунчеви зраци огрејали су и људе и куће, па се многима чини да је зима још далеко.

Понеко је досад можда ложио само ујутро, али не и преко дана. Грејна сезона тек стиже, тако да димничарска служба у граду није досад имала ни много позива за чишћење оџака. „Али чим буде хладније време, крене навала”, каже за „Политику” Селеши, димничар ЈКП „Стан”.

Узгред, топли дани су помало и подсетник да се енергија сунца не позајмљује од природе колико би можда могло, а разлог томе није само број сунчаних дана, већ за обичног човека скупа технологија. Немају ни сви могућност да се прикључе на релативно чисте технологије грејања, на неки од градских топлана или директно на гас.

Школе за димничаре – како кажу у комуналном предузећу – не постоје више нигде у земљи, али потребе за димничарима и те како има. У служби „Стана” има их 23. Сем што чисте кућне димњаке, они раде и на стамбеним зградама – одржавају вентилационе отворе и димњаке.

„Има зграда где људи саграде каљаву пећ, па ложе. Нема пуно, али има. Углавном идемо због вентилације, јер ту буде свега, и птица које упадну, па се то осећа”, прича новосадски димничар.

У Новом Саду, иначе, грађани и у зградама плаћају одржавање димњака, кроз димничарину која се обрачунава преко обједињеног рачуна комуналних услуга, динар по квадратном метру стамбене површине. Прошле године, „Стан” је од тога убрао 106,9 милиона динара, што је други највећи приход тог предузећа, после зараде од јавне расвете (111,6 милиона). План за ову годину је повећање прихода од димничарине на 120,7 милиона динара.

„Посао димничара је тежак на свој начин, као што је и сваки други посао тежак по себи. Овде је највећи проблем чађ и то што га удишемо. Некад не можеш да се сачуваш од тога. А лети кад је изузетно топло и излазимо на таван – то је да се онесвестиш”, прича димничар Селеш.

Због природе посла, често улазе у куће суграђана, а то није увек лако.

„Људи нас углавном дочекују раширених руку, а има и накратко насађених, па им свашта смета, али ми се трудимо да сваки димњак очистимо технички коректно. Зими радимо по позиву и људи нам се јављају. Наша служба ради цео Нови Сад, а то значи и Каћ, Будисаву, Ковиљ, Бегеч, Лединце, Ветерник, Футог, Петроварадин...”, прича.

Сваки димничар има свој рејон рада. Пред грејну сезону, дневно обиђу пет-седам адреса и очисте десетак димњака. Селеши наводи и да људи имају право на чишћење димњака двапут годишње, а да ће димничари доћи, ако треба, и трећи пут. Међутим, не излазе на кров куће.

„Димњак, по правилу, мора да има доња и горња вратанца, тако да ми можемо да га очеткамо и доле и горе. Тиме не би било потребе за изласком на кров, да ризикујемо своје и здравље и живот, или да направимо штету ако, рецимо, сломимо цреп”, наводи димничар.

Ово занимање има бенефицирани радни стаж – додатна три месеца на годину дана, а запослени у предузећу добијају препознатљиве црне униформе, радно-заштитна одела, мердевине, аутомобил за одлазак на терен и, како кажу у овој јавнокомуналној служби, одговарајуће четке. „Плате су редовне и солидне, око 80–90.000 динара”, додаје оџачар.

Грађанима поручује да редовно одржавају димњак, обавезно једанпут годишње и да то не прескачу, без обзира на то да ли се проблем појављује или га не виде. „То вам је као купање. Не треба га прескакати. Човек онда нема неких проблема”, каже димничар.