Више од игре, у Бунар-вароши

СЕРИЈА КОЈУ СМО ВОЛЕЛИ
„Градина после петнаест година. Ништа се није променило, све се променило. Поредак који је хтео да овлада будућношћу, а да би њом овладао морао је да преуреди прошлост. Највише је страдала садашњост, која је, као увек, никаква, час оваква, час онаква, као наша расположења. Вишак прошлости, вишак будућности, мањак садашњости.”

Ово је прва реченица скице наставка серије Више од игре коју писац Слободан Стојановић (1937–2000) није, нажалост, успео да заврши. Тачније, изненадна смрт претекла га је већ на почетку овог посла, када је уобличио тек две епизоде замишљеног серијала. Љубазношћу породице и трудом уредништва часописа YU филм данас комплетан сценарио серије Више од игре и две епизоде замишљеног наставка појавили су се у недавно објављеном сепарату, допуштајући домаштавање како би велики сценариста реализовао причу до краја и да ли би овај наставак досегао високо постављене стандарде и, коначно, популарност серије коју је пре тридесет две године режирао Здравко Шотра.

Серија је премијерно емитована на Телевизији Београд у пролеће 1977. године, репризирана је у више наврата и слови, несумњиво, као једна од најбољих које су реализоване у овој кући од када је основана, а, ево, има томе пола века. Сјајна глумачка подела, у којој су места нашла готова сва тадашња велика имена (Петар Божовић, Љиљана Драгутиновић, Никола Симић, Павле Вујисић, Зоран Радмиловић, Никола Милић, Велимир Животић, Жика Миленковић, Ђуза Стојиљковић, Слободан Ђурић, Слободан Алигрудић, Милош Жутић, Воја Брајовић, Весна Малохоџић...) и инспиративан Стојановићев текст који прати живот у српској варошици од 1931. до 1941. године, плетући причу око ривалства два фудбалска клуба, где ће сама лоптачка игра бити само повод, а све оно више од игре суштина, само су два, чини се, ипак, најважнија разлога који поткрепљују горе изнету оцену. Имена ликова, попут Данилчета, Бабице, Леке Банкрота, Гуливера, Костоломца, остала су да живе и после три деценије.

Објављивање интегралног сценарија серије Више од игре прилика је и да се упореди написано и оно што је на траци изашло пред гледаоца као готов производ. Већ на први поглед уочљиво је велико Шотрино поштовање Стојановићевог текста. Ово накнадно читање сценарија, међутим, откриће и неке моменте који су се, очигледно, наметнули у самом процесу реализације. У тексту се варошица у коју је смештена радња зове Бунар-варош а не Градина, крај је унеколико, али не суштински, другачији, а највише одступања има у првој епизоди, где у објављеном сценарију нема оног маестралног увода који изговара наратор и којим су, у тринаест минута, у радњу уведени сви важни ликови у серији. Кажу да се на часовима драматургије и дан-данас он изучава као најбољи пример како започети причу у оваквој играној структури.

Такав увод Слободан Стојановић је изоставио на почетку наставка серије. Но, и овога пута имамо наратора. То више није доктор Душко (Милош Жутић) већ нови лик, Кумић, синовац покојног Леке Банкрота који нас води кроз живот у послератној Градини. Он не говори текст из офа, како је рађено у првом делу, већ директно у камеру, синхроно, што је, свакако, визуелно много целисходније и оставља редитељу простор за атрактивна решења.

У какву нас Градину, петнаест година после устанка 1941, где се завршава прва серија, преко Кумића води Слоба Стојановић? Гуливер се вратио из Маутхаузена, води и даље биоскоп; Данило, генерал, остао у Београду, напустио Милицу, која је управник болнице у Градини, живи са оперском певачицом; Белом национализовали апотеку; фудбалска звезда Бецић се бави црном берзом; магнат Ђорђевић се сналази и у новом времену, још мало па ће га примити у Партију; начелник Васић из ината постао рабаџија; Костоломац погинуо пред крај рата, проглашен за народног хероја, у Градини његов велики споменик; опанчар Чолак постао велика зверка јер је „друг друга Ђуре Салаја”; Деба Циганин, када добије девето дете, постаје кум друга Тита ...

Стојановић у започети наставак серије Више од игре уводи и галерију нових ликова: ћерку Костоломца и Секе, сестре Мише Шљивића, Сузану; сина Данила и Милице Драгана који ће слупати првог фићу који је стигао у Градину; Софију, лепушкасту Македонку која свира клавир; Валентина пропалог глумца; Глувог, уредника разгласне станице; Безруког, шефа Удбе; Омлатину, школарца – каријеристу, бубњара у џез оркестру; Ботвиника, повратника са Голог отока... „Грађански” више не постоји, „Раднички” је пао на ниске гране, разгласна станица је ново важно место радње, преко звучника размештених по граду, уз еуфорично навијање, слуша се пренос фудбалске утакмице Југославија – Француска... У прве две написане епизоде наставка серије, Стојановић старе и нове јунаке смешта у новоустановљени друштвено-политички систем, започињући заплете које би касније развијао, што и наводи у условном синопсису: гради се споменик у Градини и саставља списак заслужних за отпор фашизму; кога избрисати са Гуливерове фотографије којом се завршава први серијал; да ли су Лекин шипак и Гуливерово „Опрем добро” отпор фашистима или „малограђански испади”... „Почиње прекрајање и удешавање историје по мери будућности”...

Смештајући радњу и јунаке у педесете године прошлог века, Стојановић није могао, а изгледа ни хтео, да избегне препознатљива општа места послератног развоја СФРЈ, али низом хуморних детаља и карикатуралних ликова прави отклон и извргава подсмеху новопатентиране вредности, етаблиране комунистичке свеце, снисходљивост и подрепаштво... Тако ће, описујући Дебу Циганина и његово кумство са другом Титом написати: „Деба је деци давао имена политичких особа. Пре рата Петар, Андрија и Томислав, после рата Насер, Георги Георгију Деж, Палмиро, Ла Пасионарија и Кваме, Титово кумче.”

Слободан Стојановић је завршио само „прву руку” прве две епизоде наставка серије Више од игре, што је, дакако, недовољно за било какву озбиљнију анализу коначног домета овог текста. Но, без обзира на то шта би све до краја домислио, да га смрт није претекла, и из ове тек назнаке, зраче лакоћа писања, врцави дијалози и препознатљива неисцрпна поетичност којом би сигурно одисала и ова до краја ненаписана серија благородног Слободана Стојановића.

Јер, „тог лета се десило ваздан чуда”.