Разбијање мита о аполитичној уметности

49. ОКТОБАРСКИ САЛОН
Да ли и ми припадамо оним посткомунистичким земљама које су „алергичне” на политичку уметност? Одбојност према оваквој уметности, према објашњењу директорке овогодишњег Октoбарског салона Бојане Пејић, узрокована је чињеницом да у овим срединама није дошло до неопходне редефиниције појма „политичко”.

„На првом месту, каже Бојана Пејић, појам политичког се искључиво своди на значење ’дневне политике’ и свакодневног препуцавања политичких партија. С друге стране, према посткомунистичком консензусу, пут у ’рај будућег капитализма’ треба да се одвија неконфликтно, па нам стога и нису потребни уметници који ’таласају’ постојеће стање”.

Бојана Пејић је за овогодишњу изложбу преузела мото у упитној форми: „Да ли нам је потребна уметност да нам каже оно што не желимо да знамо?”

Радови на 49. октобарском салону фокусирани су око тема насиља у породици, људских права, избеглиштва, бескућништва, проституције, права мањина, емиграције, скорашње историје на Балкану...

Зашто нам је потребна уметност да нам саопшти „мање видљиве” појаве?

„Морамо дубоко познавати и садашњост и прошлост да би уопште почели и да размишљамо о будућности”, каже Дејвид Елиот, критичар из Велике Британије и гост овогодишњег салона, који ову изложбу оцењује као поштену, али тешку, а радове далеко од ружичастог погледа на свет. Он истиче да је потребно представити различита уметничка гледишта о појавама о којима људи можда не размишљају сувише. „Мислим да уметници ником не говоре шта да раде, не дају упутства. Они и провоцирају, али не у оној мери у којој то чини политика једне државе. Уметност никада не може достићи тај ниво провокације”, каже Елиот.

(/slika2)Док Бојана Пејић заступа становиште да је суштина Октобарског салона да покаже и укаже на различите критичарске односно кустоске позиције, Михајло Петковић, сликар и директор Галерије „Београд” на Косанчићевом венцу, каже да би Октобарски салон требало да буде пресек текуће уметничке продукције, „а не да прикаже само један сегмент, који неки кругови промовишу као једино исправан”. Петковић истиче да уметност треба да нам укаже на неке појаве, али не да натура мишљење, као и да су конзументи уметности једини меродавни да процене актуелност и квалитет.

– Теме су легитимне, али изложени радови на Салону су социолошка преиспитивања, а сама ликовност није на одговарајућем уметничком нивоу. Овде је направљен покушај да се натури одређена тема као доминантна, тако да изложба добија политички карактер, али једностран. Када су већ обрађене ове теме, зашто је изложба конципирана само у одређеним медијима? Стиче се утисак да је ово ретроспектива, а не изложба текуће уметничке ликовне продукције.

Наравно да је потребно видети и овакав приступ уметности, али не као једини већ један од могућих. Моје питање је да ли је ова продукција актуелна само код нас, каже Петковић, напомињући да нам је потребна уметност која оплемењује, буди на размишљање, подстиче креативност.

„Уметност мора бити лепа, уметник мора бити леп”, непрестано понавља Марина Абрамовић у свом видео-раду пре више од три деценије. Мајаковски виче: „Разбијамо у комаде мит о аполитичној уметности”. „Уметност мора бити добра, без обзира шта је њена тема”, каже Дејвид Елиот. Какав је однос, генерално малобројних конзумената уметности, према садржајима које „не желимо да знамо”? Каква нам је уметност потребна?

Историчар уметности Саша Јањић наглашава да је слободно и критичко мишљење универзална тековина, то је оно што покреће промене, а уметност је један од најефикаснијих облика артикулације друштвених, социјалних и политичких питања. „С друге стране, каже Јањић, наша свакодневна реалност је толико загађена дневнополитичким темама да је потпуно апсурдно толико инсистирати на политици данас када смо достигли један одређени степен демократизације друштва. Уметници 60-их и 70-их година 20. века бавили су се политичким и социјалним темама јер је то био једини начин да искажу своје ставове, поготову у комунистичким земљама у којима није било могуће јавно расправљати о тим проблемима. Данас се ипак можете учланити у неку политичку странку и покушати да нешто промените. Уметност, на жалост, никад ништа није променила.”

По Јањићевим речима, уметност углавном постоји унутар јавности и за јавност, а питање је којој се заправо јавности обраћа. Односно, да ли тај узак слој конзумената културе има учешће у јавном и политичком животу средине и да ли уопште жели да има било какво учешће.

– Ова изложба не комуницира са јавношћу, нити јој је то циљ. Чини ми се да је у питању само стратегија кустоса да се додатно истакну и попну на лествици „нове хуманитарне свесности” .

(/slika3)Прави проблеми нашег друштва су сиромаштво, корупција, избеглице, незапосленост. Овде се људи већ 20 година свакодневно сусрећу са стварним проблемима који надалеко превазилазе било које тешке теме које би уметност могла да постави. У Србији је реалност највећа фикција. Није проблем у „друштву” већ у људима који нам константно говоре да нисмо довољно добри и да морамо да се суочимо са не знам каквим проблемима. Мени се чини да управо они имају нечисту савест и проблеме са којима морају да се изборе. Обични грађани имају проблем како сутра да плате рачуне.

На питање каква нам је уметност потребна, Саша Јањић одговара: „Потребни су нам искрени и социјално збринути уметници који се неће бавити проблематичним темама само зато да би их неко приметио или да би дошли до средстава неопходних за живот. Ако цео систем поставимо на праве основе, имаћемо уметност какву уметници буду хтели, а не каква се од њих очекује”.