Театар Шешељ – право или смрт

Ни сањао нисам да ће суђење др Војиславу Шешељу, приказано на ТВ-у, бити за мене аветињско привиђење, које сам, давно, с првим сусретом са једном врстом сценске уметности доживео у младости. Била је то једна врста уметности која ме је, као студента у Београду, магијски одводила у позориште Атеље 212. Генерације посетилаца поменутог позоришта сећају се да је култна представа „Чекајући Годоа”, С. Бекета, отворила врата једној сценскoj уметности, посве супротној класичном театру. Зато је био пресудан чудесни јунак драме Годо, који се, за све време представе, није појављивао лицем пред публиком. Тако невидљив, за сва позоришта и данас у свету, настанио се, за свагда, у нашем животу. Сваке вечери, у то време тискали смо се испред прага овог позоришта, не би ли уграбили нову прилику „да Га видимо”. То је, сећамо се, узбудило и великог писца М. Крлежу, несуђеног нобеловца. Јавно се побунио против представе. Неочекивани долазак новог Уљеза у нашу средину – Апсурда претио је да сруши изградњу новог живота који је стремио обећавајућем рају. После дуже паузе, великог писца више нико није слушао и уследиле су сличне драме, које су свака својом темом, усталасале гледаоце.

Том сећању допринело je суђење, које се, у часовима послепоноћне таме, одвија у епизодама, у сценама, које, свака за себе, има своје јунаке и драматуршке обрте. Свакако, том аветињском спектру суднице допринели су и они који су одлучили, из неких разлога, да се процес приказује у време, када Београд, и Србија, увелико спавају. Пратили су га, углавном, они, који нису могли да дођу до оне лековите енергије којом се одликују спавачи; или они који су понесени одбраном и држањем Оптуженика; или они који су нестрпљиво, у страху, очекивали докле ће Шешељ физички издржати, јер му је снага у многим тренуцима, за ових шест година, била на тешким испитима.

У неким сценама, Шешељ ме подсећа на јунака Сервантесовог романа који све ставља на рескир у име свог идеала – Права, кад је у питању и живот. Подсећао је на време храбре одбране Георги Димитрова, бугарског борца за синдикална и радничка права; када му се судило у Гујином гнезду Хитлеровог фашизма 1936. за инсценирано паљење Рајхстага. Незамисливо је тада било, за цео свет, да било ко из тог процеса извуче живу главу. То се десило Георги Димитрову.

Исто тако незамисливо је данас, у време стварања савремене демократске цивилизације, да се у процесу Војиславу Шешељу одузме право на одбрану. За мене, у ноћним сценама Суђење је, сваком епизодом, долазило до тачке када се прелазило преко границе стварности. У једном сабласном амбијенту прелазило се у свет сценске уметности са познатим одликама које је изнедрила авангардна група писаца антидраме, односно Театра апсурда. Чак и у тренуцима када је Цензор ускратио најављену сцену суђења, и преко екрана магичне кутије прекривао Шешељев портрет, драма у Хагу Главног Актера, у нашој будној свести, није престајала. То је, такође, подстицало и питање да ли је Живот, каткада, у равни са уметношћу. Процес је у свом дугом трајању, изоштравао до граничне тачке сцене које су приказивале одмеравање – Правде и Кривде. У таквом одмеравању Правде процес је пренео на гледалиште и Шешељев став који није трпео ни најмању сумњу да он мора да дође само до једног краја – Право или Смрт. Свестан је био такође и једне незаобилазне чињенице, да је на ову сцену ступио добровољно, али омражен и жигосан од многих. За њега је то само била важна чињеница да за светско гледалиште може да прикаже колико његово Право има снагу да разобличи њихово лице. Оно је, у ствари, по њему, слика самопосрнућа 21. века. Том моралном посртању допринела је либерална демократија, у кључу Запада, која већ два века, обећава да ће стати на пут лажима и спекулацијама. Оне су, по Шешељу, узрочник крваве драме, некада братских народа на тлу бивше Југославије. Тај драматични догађај управо га је и довео у судницу, да се добровољно одбрани од оних који су му већ унапред најављивали овакву судбину.

Шешељ је, упркос томе, Трибуналу поново непоколебљиво истакао своју позицију од које неће одустати. А она је: „Реаговаћу смрћу на сваку одлуку да ми се наметне адвокат у било ком својству илипријатељ суда”. Видећемо докле ће Трибунал бити глув да допусти оптуженом да насрће на његову кафкијанску грађевину. Да ли ће му ова грађевина отпослати и адвокатапо правним нормама које је она одредила. Овај суд исте грађевине такође предочава шта желе моћници света у „случају Шешељ”. У следећим сценама суђења слутимо да ће доћи и до оне узбуђујуће тачке – катарзе апсурда. „А кад апсурд избије једном на површину, кад постане чињеницаиз живота, њега више није могуће сакрити. С њим и даље ваља живети. Једини проблем је у томе што се претходно с тим апсурдом треба суочити”, забележио је о најновијем делу Едварда Олбија, америчког писца театра апсурда, један српски теоретичар.

Књижевник, културолог дијаспоре