Оригиналан двобој за Американца број два

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 3. октобра – Тако нешто виђено је први пут у безмало четврт века трка ка положају број два у америчкој хијерархији– жена се појавила као конкурент мушкарцу за ту функцију, што се није догодило од јесени 1984. Ова околност изазвала је ванредно занимање за синоћни двобој потпредседничких кандидата, демократе Џозефа Бајдена (65) и републиканке Саре Пејлин (44), па га је посредством директног телевизијског преноса из Сент Луиса, Мисури, пратило десетине милиона гледалаца, који су могли да се увере– да је он оправдано сматран фаворитом, као и да је она претерано потцењивана.

Њихово надметање имало је само две складности. Појавну, обоје су били у одећи црне боје на бини плаве позадине и црвене подлоге, и боравишну, обоје су са локација које су при дну лествице по броју становника међу 50 савезних држава: он– демократски сенатор из Делавера који је 45. а она републикански гувернер Аљаске која је на 47. месту таквог рангирања.

Све остало је личило на „судар светова”. Конгресни ветеран, са парламентарним стажом дугим 35 година и као председник сенатског Комитета за спољнополитичке односе, лако је „као из рукава” лиферовао стратешке податке, док се шефица енклаве, одвојене територијом Канаде од матице САД, довијала да удаљеност од Вашингтона представи као своју предност, поготову зато што су се обоје залагали за промене владајућег стила у престоници.

Према првим телевизијским– импровизованим– анкетама, Бајден је, према прогнозама, победио. Али, истовремено се констатује да је Пејлинова надмашила очекивања и да се представила у знатно бољем издању него приликом недавних интервјуа Си-Би-Есу, после којих су се размножиле оцене да „није квалификована да буде потпредседница, која би, по потреби, обављала и дужности шефа државе”.

Комбинујући вештине својевремено освојене титуле прве пратиље на такмичењу за „мис Аљаске” и репортерке спортског програма телевизије, Сара је користила „допадање” камерама и тако потискивала празнине у познавању материје о којој се дебатовало. Давала је претежно неодређене или паролашке одговоре на постављена питања, нарочито кад су залазила у област спољне политике, подупирући наступ изразима привржености домовини и породици, као и темпераментом, због којег је као чланица средњошколског кошаркашког тима стекла надимак „Баракуда”.

Познат као политичар који такође „гризе и уједа”, Џозеф се овога пута потрудио да се представи као специјалиста који „себи неће да дозволи” да се упушта у расправу са „аматерком”.

Дебатовали су узајамно љубазно, упућујући махом критике њиховим шефовима, Бајден– републиканском председничком кандидату Џону Мекејну (72), а Пејлинова – његовом демократском ривалу Бараку Обами (47). Притоме су обоје понављали већ изречене ставове својих лидера.

У првом плану била су два највећа попришта данашњице: Ирак и финансијска криза. Представљамо те разлике, у најсажетијем виду. Обама тежи окончању борбеног ангажмана у Ираку у року од 16 месеци како би се главнина америчких војних операција концентрисала на Авганистан и њему гранична подручја Пакистана да би се „доакало” Осами бин Ладену, док Мекејн инсистира на томе да је најважније да „Америка дефинитивно победи у Ираку”. Сенатор из Илиноиса такође би да се успостави ефикаснија регулација на тржишту уз повећање опорезивања најимућнијих, док ветеран из Аризоне тражи да се нађе решење, уз само привремено повећану државну интервенцију, а да се и даље сасецају дажбине. Оба приступа се позивају на очување интереса средње класе…

Бајден није могао да избегне изјашњавање о Балкану, где свој ангажман себи бележи као „важан плус”. Кад га је водитељка дефинисала као „интервенционисту” у међународним односима, подсећајући да се залагао за интервенције у Босни и на Косову, и упитала би да ли би сличне будуће акције „поднео амерички стомак”, он је одговорио да „америчка јавност има стомак за успехе”, као што су, по њему биле интервенције и у Босни (за шта је он био „први предлагач”) и на Косову „где је сада релативно стабилна влада”. Представљајући се као „вашингтонски аутсајдер”, Пејлинова се надовезала опаском да се овдашњи противнички изборни табор понаша колебљиво „час за рат, час против њега”.

Како и доликује потпредседничким кандидатима, обоје су се усредсредили на оспоравање главних одлика супарничких председничких кандидата. Мекејну је пребачено да се лажно представља као дисидент и да је заправо продужена рука „катастрофалне политике” Џорџа Буша и „најопаснијег потпредседника у историји САД Ричарда Чејнија”, док је Обами замерено да у инсистирању на променама занемарује реалност.

Искуство показује да надметања потпредседничких кандидата најчешће не утичу битно на исход председничких избора. Аналитичари скрећу пажњу, међутим, да је овом приликом повећан значај такмаца за место број два, пошто оригиналност два председничка ривала донекле задире у зоне специфично повећане „изазовности”. Обама би, наиме, био први црнац а Мекејн најстарији (у првом мандату) шеф Беле куће…