Блиски исток и Хашки трибунал

Недавно су Сједињене Америчке Државе издале саопштење у којем се упозорава на могућност ширења сукоба између Израела и палестинске милитантне групе Хамас на подручје целог Блиског истока, пре свега увлачењем Ирана у рат као треће стране. На овом нашем малом делу света – Балкану – рат је, по обичају, подстакао оне старе поделе и навијачке страсти, па су се тако регионалне државе просто утркивале у томе хоће ли своју подршку дати Израелу или Палестини, пренебрегавајући оно што су и саме у недавним ратовима драстично на свом примеру искусиле: страдање цивилног становништва и непотребне жртве. Иако се Бајденова администрација изјаснила да жели, пре свега, да обузда сукоб, као и да пронађе мирно решење и помогне избеглицама, она се ипак – нимало неочекивано – ставила безрезервно на страну Израела (повукавши за собом и бирократе из ЕУ, на челу са шефицом Европске комисије Урсулом фон дер Лајен). Време ће показати хоће ли такав приступ дати резултата, али оно што нас овде превасходно занима јесте правни легат југословенских ратова 90-их, формулисан кроз праксу Међународног кривичног суда за бившу Југославије (МКСЈ), са седиштем у Хагу. И питање: На који начин ће судске пресуде из Хага (уз подигнуте оптужнице против 161 лица за ратне злочине) бити у стању да, у светлу међународног кривичног права, одреде карактер овог ратног сукоба у Гази, као и неких будућих сукоба?

Како тек сада постаје јасно, управо ће читав низ преседана, установљен пресудама Хашког трибунала, нажалост, отворити пут ка некажњеном убиству цивила, како у овом текућем сукобу, тако и у неком будућем. Суморни резиме рада Хашког трибунала могао би се најбоље свести на следеће: укидање могућности да се креатори злочиначке политике позову на одговорност коришћењем стратегије о неопходности „доказа о директном наређењу” или неке сличне правне зачкољице. Ако тог доказа нема, онда нема ни одговорности (Адвокат Срђа Поповић: „На тај начин, ни сам Хитлер не би био проглашен кривим”). Наиме, кад је реч о преседанима, вредно је нагласити да је Хашки трибунал кроз читав период од неких 25 година свог постојања (1993–2017) успоставио правне стандарде и оквире за значајан низ кривичноправних појмова, као што су командни ланац одговорности, геноцид, жртве сексуалног насиља, легитимни војни циљ итд. Неке од његових пресуда (ослобађајуће хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу, као и исто такве за генерала Момчила Перишића, Јовицу Станишића и Френкија Симатовића) имаће, како се испоставило, погубан утицај на цео систем међународно-правног поретка – до те мере да су се неретко чули гласови како је Хашки трибунал „уништио сваку своју кредибилност”.

Првобитно осуђен на 24 године због операције „Олуја” и злочина према цивилном становништву, Готовина је у жалбеном поступку ослобођен сваке кривице (слично се десило и са генералом Перишићем). Као главни оперативни заповедник поменуте операције у Крајини, расправно веће је у првостепеној пресуди нашло да је Готовина крив, заједно с другим лицима, као део удруженог злочиначког подухвата чији је циљ био трајно уклањање српског становништва с подручја Крајине. У обновљеном поступку, међутим, адвокатски тим Готовине оспорио је процену о 200 метара дозвољене грешке при гађању из тешких оруђа по циљевима у граду. Војни правници из више различитих земаља поднели су заједнички поднесак у којем се тврди да би тако уско схваћена дозвољена маргина грешке од свега 200 метара утицала на одбрамбену војну моћ сваке земље и поткопала стабилност у свету. Суд је усвојио тај аргумент и генерал Анте Готовина је ослобођен (на сличан начин браниће се и генерали Перишић и Младић; Младић је тврдио да је, при опсади Сарајева, читав град за њега представљао „јединствен војни циљ”, поништивши на тај начин сваку разлику између цивилних и војних циљева). Не треба трошити сувишне речи и доказивати погубност овако исувише широко схваћеног појма „легитимног војног циља”. Хашки трибунал је тиме задао ударац међународном кривичном праву као таквом, пошто је, по речима Срђе Поповића, „одлучио да створи нови преседан који декриминализује политичку одговорност највећих злочинаца, оних који креирају злочиначку политику”. Није само војна касарна циљ, него у дозвољену маргину грешке сада потпада и школа, обданиште или болница (било то у појасу Газе или Израелу, свеједно). Реч је о закаснелом, кумулативном ефекту оног зла и насиља што је еруптирало у ратовима 90-их на Балкану, а чему је Хашки трибунал само придодао на тежини својим погрешним тумачењем.

Есејиста и преводилац