Не­ма ве­ће си­ле од ја­ке во­ље за жи­во­том

До­ми­на Спа­сић, пред­сед­ни­ца Удру­же­ња же­на обо­ле­лих и ле­че­них од ра­ка дој­ке „Бу­ди­мо за­јед­но”

За ди­јаг­но­зу ра­ка дој­ке са­зна­ла сам на­кон бу­ђе­ња из ане­сте­зи­је по­сле опе­ра­ци­је, ка­да сам ви­де­ла да је дој­ка од­стра­ње­на. Пр­во сам до­жи­ве­ла шок, јер сам оче­ки­ва­ла да је ту­мор ко­ји ми је от­кри­вен био бе­ниг­ни. Пр­ви осе­ћај ко­ји ме је об­у­зео је био огро­ман страх од ис­хо­да. Стра­хо­ва­ла сам ка­ко ће мо­ја по­ро­ди­ца при­хва­ти­ти да сам се раз­бо­ле­ла од нај­те­же бо­ле­сти, по­себ­но де­ца ко­ја су та­да би­ла ти­неј­џе­ри, у до­бу ка­да сам им нај­ви­ше по­треб­на.

Не­ма ве­ће си­ле од ја­ке во­ље за жи­во­том и мај­чин­ске по­тре­бе да бу­де уз де­цу. Та си­ла, та сна­га, по­мо­гле су ми да се из­бо­рим са бо­ле­шћу и да не по­клек­нем.

Не­до­у­ми­ца ни­је би­ло. Мо­ра­ла сам да по­бе­дим бо­лест! У то вре­ме, 2003. го­ди­не, ни­је би­ло то­ли­ко обо­ле­лих од ра­ка дој­ке као да­нас, са­мим тим и пре­пре­ка је би­ло ма­ње, или их ни­је ни би­ло. По за­вр­шет­ку ле­че­ња, на­ста­ви­ла сам нор­ма­лан жи­вот уз ре­дов­не кон­тро­ле ко­је ће тра­ја­ти до кра­ја жи­во­та. Ни­сам оти­шла у пен­зи­ју, на­ста­ви­ла сам да ра­дим и по­ста­ла сам је­дан од осни­ва­ча Удру­же­ња же­на обо­ле­лих и ле­че­них од ра­ка дој­ке „Бу­ди­мо за­јед­но”, чи­ји сам да­нас пред­сед­ник.

У да­на­шње вре­ме си­ту­а­ци­ја са ле­че­њем у Ср­би­ји је мно­го те­жа, јер је мно­го ве­ћи број па­ци­је­на­та, ма­ло ле­ка­ра, ка­па­ци­те­ти у бол­ни­ца­ма ни­су по­ве­ћа­ни. Ду­ге су ли­сте че­ка­ња на опе­ра­ци­ју или те­ра­пи­ју, че­ка се и до два ме­се­ца. У днев­ним бол­ни­ца­ма се оба­вља­ју опе­ра­ци­је дој­ки, чак и ма­стек­то­ми­ја – пот­пу­но од­стра­њи­ва­ње дој­ке, на­кон че­га па­ци­јент­ки­ње од­мах иду ку­ћи са не­ски­ну­тим дре­но­ви­ма.

По­треб­но је пр­во из­гра­ди­ти но­ву згра­ду он­ко­ло­ги­је и у Бе­о­гра­ду и у дру­гим гра­до­ви­ма у Ср­би­ји. По­треб­но је аде­кват­но вред­но­ва­ти рад ле­ка­ра да би­смо их за­др­жа­ли у зе­мљи. У Евро­пи по­сто­ји мно­го но­вих те­ра­пи­ја ко­је па­ци­јент­ки­ње обо­ле­ле од ра­ка дој­ке до­би­ја­ју а у Ср­би­ји ни­су до­ступ­не.

Удру­же­ње же­на обо­ле­лих од ра­ка дој­ке „Бу­ди­мо за­јед­но” осно­ва­но је 2010. го­ди­не. Сва­ке го­ди­не не­ким до­га­ђа­јем обе­ле­жа­ва­мо у мар­ту и ок­то­бру На­ци­о­нал­ни и Ме­ђу­на­род­ни дан бор­бе про­тив ра­ка дој­ке.

За све ове го­ди­не кроз удру­же­ње је про­шло мно­го же­на ко­је су до­шле да до­би­ју са­вет и по­др­шку у вре­ме ле­че­ња или од­мах на­кон до­би­је­не ди­јаг­но­зе. Са сва­ком же­ном во­ди­мо ис­црп­не раз­го­во­ре, пре­но­си­мо им ис­ку­ства, при­пре­ми­мо их за те­ра­пи­је, ка­ко да се по­на­ша­ју, ка­ко да се хра­не, ко­је нус­по­ја­ве мо­гу да оче­ку­ју. Ни­ко не мо­же бо­ље да раз­у­ме њи­хо­ве стреп­ње и стра­хо­ве и да им по­мог­не као ми ко­је смо исто про­шле. Не­ке од нас су про­шле и струч­не еду­ка­ци­је да би­смо пру­жи­ли аде­кват­ну по­др­шку сва­кој же­ни ко­ја нам се обра­ти.

Удру­же­ње „Бу­ди­мо за­јед­но” стал­но исту­па у јав­но­сти и апе­лу­је на зна­чај пре­вен­тив­них пре­гле­да, нај­пре зна­чај ди­јаг­но­сти­ке. За мла­ђе же­не то је пре­вен­тив­ни ул­тра­звук дој­ке јед­ном го­ди­шње, а на­кон 40. го­ди­не или 45. го­ди­не ма­мо­гра­фи­ја је оба­ве­зан пре­глед на сва­ке две го­ди­не. Зна­чај­но је ра­ди­ти и са­мо­пре­гле­де јед­ном ме­сеч­но, али рак је нај­бо­ље „уло­ви­ти” док се још не на­пи­па­ва.

По­гре­шно је ве­ро­ва­ње да се у удру­же­њу при­ча са­мо о бо­ле­сти. Дру­жи­мо се и ван на­ших про­сто­ри­ја, јер смо ми ви­ше не­го при­ја­те­љи­це. Ве­ли­ка смо по­др­шка јед­на дру­гој.