На полицама и намирнице без рока трајања

Дуготрајне намирнице попут чаја, пиринча или меда више не би требало да имају рок употребе, а то би помогло смањењу бацања хране, изјавио је немачки министар пољопривреде Џем Оздемир. Идеја је да се направе изузеци на трговачким полицама за производе који су „стабилни” и да се донесу обавезујуће мере за Европску унију. Министар је рекао да је потпуно је бесмислено да ове намирнице имају рок употребе те да је на комисији ЕУ одговорност да предложи обавезујуће прописе за све земље.

Према подацима комисије, у ЕУ се сваке године скупи скоро 59 милиона тона отпада од хране, што је око 130 килограма по глави становника. Према последњим истраживањима о утицају ознака рокова трајања на бацање намирница у ЕУ, око девет милиона тона хране у Европи годишње иде у отпад управо из ових разлога. Ово истраживање спроведено је у 109 трговина на територији осам чланица ЕУ, а обухватало је 2.296 производа. Показало се да мало грађана ЕУ разуме разлику између ознака „најбоље употребити до” и „употребити до”. Европски стручњаци наводе да препоручени рокови употребе значе да је до тог дана производ најквалитетнији, али да је и након истека тог рока здравствено безбедан и да се може користити. Све до датума за који пише „употребити до”. Ове анализе показују да би укидањем ознаке „најбоље употребити до”, Европа бацала знатно мање млечних производа, свежих сокова, пакованог меса и рибе.

Према прописима о декларисању, означавању и рекламирању хране који се у Србији примењују ознака „најбоље употребити до” наводи када се датум означава даном, а „најбоље употребити до краја” у осталим случајевима, када се рок означава месецом или годином. Даном се означава рок употребе код лако кварљивих намирница. Не постоји могућност да на амбалажи буду истакнута два датума истека рока употребе. Потрошачи иначе не праве разлику између тих ознака и обично их проверавају на брзо кварљивим намирницама. Рокови трајања се мењају, а да ли ће неки производ бити добар у року, па и после њега зависи много и од складиштења и услова у трговинама.

На пример, супе имају рок трајања од 12 до 18 месеци, чајеви до две године, а кафа од шест месеци до годину дана. У поменутом истраживању о познавању рокова трајања хране потрошачи су добијали упутства шта да раде када храни истекне период „најбоља за употребу” („best before”).

Тако, млевена кафа, којој је истекао рок, неће нашкодити ни две године након тог периода, али сигурно ће јој с временом ослабити арома и укус. Ако је прошло пола године од тог датума, на пример, и ако је вакуумирана кесица неотворена – таква кафа је и даље здравствено исправна, али мање ароматична, што није разлог да буде бачена. Да би тако скувана кафа била једнако квалитетна као и првог дана, треба је само додати више приликом кувања.

Мало потрошача зна да уље, на пример, има рок од годину дана, али и да сирће нема рок трајања. Зачинима рок истиче после две године, а исто је и са тестенинама. Со и шећер такође немају рок. Ови рокови важе само уколико се производи складиште на одговарајући начин и не излажу се директно сунчевој светлости и влази, а познато је и да амбалажа утиче на трајност производа. У Европи је било речи да поједини произвођачи намерно користе краће рокове трајања него што би требало, јер се тиме штите од потенцијалних проблема. Такође, истраживања европских потрошачких удружења показала су да се ова стратегија понекад употребљава и како би производи краће били на полицама, односно да би их трговине чешће наручивале. Интересантно је и то да исти производи у различитим земљама имају различите рокове трајања и упутства за чување.

Произвођачи су објаснили да је ова пракса уведена јер се температуре на којима се роба чува у трговинама разликују од земље до земље. Тако је просечна температура у фрижидерима у Немачкој, виша него у Данској па производи за немачко тржиште имају краће рокове трајања. Да подсетимо да се стручњаци из ЕУ годинама баве листом намирница које, према европској регулативи, немају рокове трајања, попут соли, шећера, сирћета, вина, свежег воћа и поврћа и неупакованог хлеба. Било је предлога да се том списку додају тестенине, пиринач и кафа. Међутим, док су једни тврдили да би се на овај начин смањило бацање тих намирница, други су сматрали супротно – да би их потрошачи више бацали из предострожности.