Идеална жена

Како године пролазе нама нежењама је у љубави све теже угодити. Као да нека баш нама мора да угађа! Ипак, са мог становишта – то се подразумева. После неколико серија горко-слатких љубавних искустава сматрам да сам то заслужио. Поставио сам стандарде веома високо и одлучио да останем нежења све док не нађем идеалну жену.

Када сам о овој одлуци обавестио свог оца, он се прво искривио од смеха уз опаску да тако нешто не постоји, а када је схватио да сам озбиљан, назвао је моју мајку и рекао јој:

– Ова наша будала је одлучила да чека идеалну жену. Срећа је што имамо и ћерку која није чекала идеалног мужа, већ нашег зета, па смо на време постали баба и деда.

Обавестио сам и кума Фиргу, заклетог нежењу, а он ме је потапшао по рамену и са пуно разумевања рекао:

– Хе, хе...

Шта ја у ствари тражим?

Појам идеалне жене разликује се од нежење до нежење. За моје напаћене колеге из Куршумлије, Рашке и Сјенице идеална је било која жена која хоће да остане на селу.

За мене, размаженог београдског дрипца који је од идеалног далеко колико и Мјанмар од уласка у Европску унију, идеална жена мора да испуњава неколико услова.

Коефицијент њене интелигенције морао би да буде макар двоструко већи од збира оног што је остало у Централној отаџбинској управи. Рекли бисте да то и није неки спектакуларан услов, али за мене оваквог то је сасвим подношљиво.

Не мора да буде лепотица, али мора лепо да се смеје. Ако ћу читавог живота да је засмејавам својом неспретношћу, нека ми макар леп осмех буде утеха.

Не сме да буде џангризало. Ја сам довољан баксуз за обоје.

Не би морала да ме воли. Мени је довољно да ме обожава.

Постоји још један услов, али га нећу навести. То ми је кец из рукава. За случај да се појави жена која испуњава све услове, а мени се у том тренутку нешто баш и не буде стајало пред матичара.

Александар Стојадиновић