Idealna žena

Kako godine prolaze nama neženjama je u ljubavi sve teže ugoditi. Kao da neka baš nama mora da ugađa! Ipak, sa mog stanovišta – to se podrazumeva. Posle nekoliko serija gorko-slatkih ljubavnih iskustava smatram da sam to zaslužio. Postavio sam standarde veoma visoko i odlučio da ostanem neženja sve dok ne nađem idealnu ženu.

Kada sam o ovoj odluci obavestio svog oca, on se prvo iskrivio od smeha uz opasku da tako nešto ne postoji, a kada je shvatio da sam ozbiljan, nazvao je moju majku i rekao joj:

– Ova naša budala je odlučila da čeka idealnu ženu. Sreća je što imamo i ćerku koja nije čekala idealnog muža, već našeg zeta, pa smo na vreme postali baba i deda.

Obavestio sam i kuma Firgu, zakletog neženju, a on me je potapšao po ramenu i sa puno razumevanja rekao:

– He, he...

Šta ja u stvari tražim?

Pojam idealne žene razlikuje se od neženje do neženje. Za moje napaćene kolege iz Kuršumlije, Raške i Sjenice idealna je bilo koja žena koja hoće da ostane na selu.

Za mene, razmaženog beogradskog dripca koji je od idealnog daleko koliko i Mjanmar od ulaska u Evropsku uniju, idealna žena mora da ispunjava nekoliko uslova.

Koeficijent njene inteligencije morao bi da bude makar dvostruko veći od zbira onog što je ostalo u Centralnoj otadžbinskoj upravi. Rekli biste da to i nije neki spektakularan uslov, ali za mene ovakvog to je sasvim podnošljivo.

Ne mora da bude lepotica, ali mora lepo da se smeje. Ako ću čitavog života da je zasmejavam svojom nespretnošću, neka mi makar lep osmeh bude uteha.

Ne sme da bude džangrizalo. Ja sam dovoljan baksuz za oboje.

Ne bi morala da me voli. Meni je dovoljno da me obožava.

Postoji još jedan uslov, ali ga neću navesti. To mi je kec iz rukava. Za slučaj da se pojavi žena koja ispunjava sve uslove, a meni se u tom trenutku nešto baš i ne bude stajalo pred matičara.

Aleksandar Stojadinović